Савремени човјек све се више занима за смисао и значење свога постојања, увиђајући пролазност свега што ствара, као и себе самога, увиђа да своју глад за вјечношћу не може заситити пролазним хљебом и пролазном храном. Цјелокупни напредак човјека, то јест човјекове цивилизације је сам по себи остваривање Божије воље и Божанског промисла о човјеку, будући да је човјек створен као цар целе творевине и као њен господар. Оно што је лоше у свему томе је човјеково самозадовољење тиме, прихватање свега тога кроз мјеру човјека, и тиме потискивање и удаљавање човјека од његовог вјечног достојанства, од циља његовог битисања, од онога што Григорије Синаит назива “богочовечанско стање Сина”, на које је призван и које једино може оправдати његово постојање.
Господ Исус Христос, Који је глава Цркве а чије смо ми тијело, не оставља нас, своје стадо препуштене стихијама овог свијета. Зато нам кроз цјелокупну историју Цркве шаље духовне вође и пастире који нас воде, показују тајне небеске и откривају и објашњавају питања нашег постојања и живота. Такав Божији слуга и пастир Цркве био је велики отац св. Григорије Палама, који је својим животом у Христу показао и објаснио све недоумице које су постојале у то вријеме, а које и данас заокупљају вјерне људе,а тичу се односа са Богом и живота у Богу. Овај велики отац и учитељ Цркве развио је богословље које се темељило на богатом светоотачком насљеђу ранијих епоха. Основа његове теологије налази се у мистичкој традицији византијског патристичког хеленизма, посебно у традицији макаријевских Омилија и дјелима Ареопагита, Јована Лествичника, Филотеја Синајског, Симеона Новог Богослова и других. Може се рећи да је теологија Св. Григорија Паламе теологија свјетлости, теологија обожења у своме практичном смислу и благодатном испољавању кроз Свете Тајне.
Повод за искрсавање богословског лика Светог Григорија Паламе на историјску позорницу XIV вијека у Византији биле су за православни Исток парадоксалне теорије калабријског монаха Варлаама. Палами је сигурно било тешко да започне спор око истина вјере када је постала угрожена, јер ће се тај спор претворити у један од највећих унутрашњих проблема у Византији. Тешко му је било, јер је то значило напуштање или ремећење безмолвничког живота на Светој Гори. Борбу је започео тек онда када су то од њега затражила његова духовна браћа исихасти и када се сам увјерио да је вјера у опасности да буде изопачена, што би значило скретање са пута спасења.
Цјелокупна тематика у којој је спор кулминирао (којом је све почело али и завршило се), била је да се докаже постојање енергија у Богу, затим појасни природа тих енергија и наравно причасност тим енергијама, тј. заједничарење у њима. У чему је била суштина напада на исихасте и њихову умносрдачну молитву? Монаси су тврдили да виде исту ону свјетлост коју су видјели апостоли на Тавору (Мт 17, Мк 9, Лк 9). Ово се није тицало тумачења одјељка из Светог Писма већ прецизног и јасног дефинисања природе свјетлости коју су ученици видјели, а коју по ријечима исихаста виде и они који се удостојавају учествовања у божанским енергијама. Расправа је постајала сложенија, јер су исихасти имали у свијести Орос Шестог Васељенског Сабора који потврђује постојање двије воље и двије енергије у Христу – човјечанску вољу и енергију и божанску вољу и енергију. Негирање нестворености те таворске свјетлости (енергије) значило је и негирање одлука тог сабора. Ево како Палама у бесједи на Преображење, повезује и поистовјећује свјетлост коју су видили апостоли са виђењем исихаста: “Свјетлост Господњег Преображења није свјетлост која настаје и нестаје, не може се ограничити и није подложна моћи чулног опажања, мада је за кратко вријеме и на самом врху горе (Тавора) била видљива тјелесним очима, или како неко каже: “Промјеном чула коју је у њима изазвао Дух Свети тајници Господњи били су тада приведени из стања тијела у стање Духа.” На тај су начин они, колико им је то даровала сила Божанског Духа, видјели ту неизрециву Свјетлост. Они који сада хуле на њу, пошто не разумију, приписали су ту свјетлост божанског Преображења коју су видјели изабрани апостоли вешчаственој и створеној сили, и самим тим покушавају да на творевину сведу не само ту свјетлост, односно Божију славу и Царство, него и саму силу божанског Духа, којим се божанска јављања откривају достојнима тога.“ Палама овдје говори да је давалац Дух Свети, који даје могућност, и који чини да божанску свјетлост онако како су је видјели апостоли, види и свако онај који учествује у божанском животу.
Калабријски монах Варлаам је, прихвативши православље, ријешио да се као човјек са Запада позабави богословским питањима које су православни код римокатолика видјели као “погрешно” протумачене. Његови погледи по питању исхођења Светога Духа били су повод за отварање питања и духовности монаха исихаста, и живе вјере Цркве о нествореним божанским енергијама, богословља које ће Црква саборно формулисати на саборима XIV вијека. Он није могао да схвати како су апостоли могли да виде нешто што је нестворено, јер је по њему то значило видјети божанство. Палама на то објашњава да је усход у виђењу у ствари чинио Дух Свети, да је Он то чинио како би показао славу Божанства и Царства, славу која чека све људе кад Христос поново дође. Варлаам је одбацивао и није могао да прихвати разликовање божанске суштине која је непричасна, и божанских енергија које су причасне, и чак одбацивао било какву могућност заједничарења Бога и људи. Другим ријечима, Варлаам није разумијевао проблем нестворених енергија, па је сам изводио закључке који нису били у складу са учењем о нествореним енергијама.
Светогорски томос је први званични или полузванични акт који је усвојен против Варлаама. Светогорским томосом Палама постаје званични представник Свете Горе у борби са Варлаамом. Он га је написао (вјероватно му је у томе помогао и Филотеј Кокин каснији патријарх, а тада јеромонах у Лаври) и у њему се утврђује пророчко значење ,,духовних тајни, познатим онима, који су се очистили кроз врлину”, потврђује се учење о нествореним енергијама и изражава подршка “нашем брату Григорију, најпоштованијем јеромонаху, који је написао књиге у заштиту исихаста.”
Светогорски томос показује велики допринос који је Света Гора својим живљењем и изражавањем откровењских истина подарила васељени, али и велики благослов савремених отаца који су духовна дјеца оних отаца који су потписали.
У личности св. Григорија Паламе византијска духовност још једном добија снагу да нам привуче пажњу на мистичку основу религије. Према томе, “исихазам“ као начин мишљења и живота, је одраз богословља Цркве које се није могло помирити са релативизовањем Откривења преданог нам једном за свагда преко Исуса Христа (упор. Гал 1,12). Исихазам нас урања у озрачје интуитивног созерцања и Боговиђења. Зато, на крају да искажемо мишљење да вријеме исихазма и његове теологије тек долази као једна непролазна нада у све већем безнађу модерног света.
Јеромонах Никон Кокотовић
