Select Page

Бесједа Његовог преосвештенства Епископа диоклијског г. Методија на литији у Подгорици, 8. 03. 2020. године

Драга браћо и сестре,

Потребна нам је на овом путу помоћ и подршка, снага и утјеха, јер се „кнез овог свијета“ још није предао. Баш напротив. Знајући да ћe га Христос побједити он припрема последну и жестоку битку
против Бога да би се отргнуо од Њега колико је год могуће. Ова је битка тако тешка, а „врата адова“ тако моћна да нам сам Христос говори о „уском путу“ и о мало њих који могу да њим иду. И никад
неће бити мира између истине и лажки, љубави и мржње, живота и смрти, Бога и ђавола. У овој борби, наша главна помоћ су Тјело и Крв Христова, она „насушна храна“ која нас духовно одржава и,
без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови сљедбеници. Ово је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе који је све Своје учење усредсредио на заповјест о љубави, који је сву Своју проповјед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави.

„Ко хоће да иде за Мном… нека узме крст свој.. (Мк. 9,34)“. То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи, баш као и ове ноћи, стајали сви – и Пилат, и римски војници, и јеврејски
вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили – и данас и вазда стоји свако од нас. Свакога дана узимати и носити свој крст не значи само трпјети тешкоће и бреме животно. То прије свега значи непрестано живјети у сагласју са својом савјешћу, живјети у свјетлости суда савјести. Господ наш Исус Христос који је и сӑм носио свој Крст за вријеме цијелога свога земаљског живота, предао га је и нама као знак припадништва Њему, као симбол нашега живота, као знак нашег заједничарења са Њим.

У времену Великопосног путешествија у посту и подвигу, потребна нам је потпора и утјеха како не бисмо клонули на Христовом путу. Ту потпору, утјеху и снагу у првој недјељи поста недјељи побједе
Православља, дарује нам сила Животворног Лика Господњег. Врхунац нашег подвижништва и ношења животног Крста јесте поистовјећивање cа великим ријечима Апостола Павла: Не живим више ја. него духовног живи у мени Христос.

На безбожничку лаж о човјеку, на свођење човјека на земљу и приземни живот, на потчињење човјека неизмјењивим и безличним законима природе, Црква одговара ликовима Светих ка којима се – по ријечима пjесника – свагда узносе “ најслађе лудске сузе“. Радујмо се јер осјећамо да су свагда са нама као наше имање, наша утјеха и окрепљење, наше надахнуће и помоћ. Радујмо се путу који су они већ прешли и којим ћемо и ми кроз Христа побједити неистину и лаж о човјеку којих је препун овај свијет.

И они који се подсмјевају вјеровању да се Дијете, нејако и беспомоћно, у сваком срцу овдје вечерас зацарило, Дијете Несагледиво и Неизрециво које ћe завјек и засвагда побједити све сила зла, подсмјевају се јер им није могуће то ни схватити у ограниченим категоријама прокламованог безбожништва којим својевољно и без права жалбе држе цијелу једну димензију људскога и свог искуства и трајања. И да би се човјек спорио са њима на том хулитељском језику морао би сваки пут да сиђе дубоко у подрум њиховог мрака. У подруму без Свјетла отуд и упорно порицање Неба и Љепоте, скрнављења лика човјечијег, прозивање лудим и сумњивим, у најмању руку. Но, када би изишли из тог подрума бешчашћа и попели се у висину Христовог храма видјели би Небо препуно радости гдје одјекује братска слога, пјесма, љубав и нада.

 

Pin It on Pinterest

Share This