Select Page

Пише: Горан Даниловић

Наслов овог текста је већ славан. Нисам га бирао намјерно да бих се „чешао“ о Слободана Селенића и његово књижевно дјело нити да бих ономе што намјеравам рећи дао додатну важност. Ипак, суштина данашњих збивања која преобликују досадашње виђење наше Цркве је у очевима и оцима. Ријеч је и о једном новом рађању одавно старог народа и нашем новом саморазумијевању. Судар различитости у сред истог бића, за разлику од оног културолошко-етничког, селенићевског судара, енглеског и српског цивилизацијског круга, у којему се јазови само продубљују. Овдје се унутрашње крајности могу на крају и помирити?

Ко смо ми и ко су наши очеви и оци?

Црква је на себе у минула два мјесеца бацила оно свјетло које се до сада видјело само уз пламен свијеће. Црква је тако громогласно разгрнула предрасуде и то у најтежем тренутку, да су од стереотипа „остали само дугмићи“. Тако се могло и очекивати – то су и претпостављали многи који су живјели црквеним животом више од других.

Политичари су на пречац постали љубоморни на Оце који су одједном, ниоткуда, постали горљиви говорници, бесједници, предводници, савременици и разумитељи младог свијета. На пречац, иако то раде цијели живот. Она Матијина „могао сам бити отац своме оцу“ препјевана је у „морао сам“! Сада је већ и убијеђене атеисте, ма шта то значило, срамота да говоре о „поповима“ и „мантијашима“! Наравно, има и оних које никада неће бити стид – тако је дато!

Једна сасвим нова и зрела генерација Очева преко ноћи је показала зашто толико много људи вјерује Цркви! Никада нико у нашој историји није с више лакоће усмјеравао десетине и стотине хиљада људи ка једном циљу, и то оном који није рушитељски и није револуционаран.

Ђукановићева потрага за идентитетом показала је људе од идентитета, и то тамо гдје их он иначе није тражио. Напротив. Препотентност политике срушена је у парампарчад – нисмо више ми мјера оногa што јесте или онога који јесте.

А како се догодило да људи сада ишчекују шта ће рећи Отац Гојко, Отац Борис, Предраг, Мирчета, Никола, Бобан, Немања, Мијајло… Зашто се сада њима без устезања говори „Оче“, па и од оних који властите очеве зову старцима, надимцима, глаголима и придјевима?

Лако је бити нов, и проговорити спасоносним ријечима, када ћутите деценијама. Лако је бити другачији када је та другост грађена у ненаметљивости. Лако је задобити повјерење када из бесједа оних који су ћутали и чекали свој позив проговори процијеђена мисао неупрљана претходним лагањима. Познајем многе од њих, али многи од нас нису знали да су наши свештеници образовани људи са знањима стицаним широм Европе и само са бројнијим породицама и више дјеце неголи имају интересовања и диплома. Не њима, него нама, исплатило се њихово ћутање када је требало ћутати, и говорење када му је потреба и када га тражи вријеме и смисао. А нисмо ниоткуда увезли Оце, него су ту из: Цуца, Бјелопављића, Загарача, Зете, из Нахија, из Голије, Бањана, из Боке, Васојевића.

Не треба сумњати да ће из овог подмуклог и беспризорног атака на Цркву, упакованог у европеизацију друштва, управо Црква изаћи јача. Њена тиха снага је од оба свијета али је ова која се пројавила кроз снагу личности задивљујућа. Заиста изгледају јадно они који и сада покушавају Цркви да припишу немодерност, несавременост и превазиђеност, да је укалупе у клишее давног времена и предрасуде са којима и даље живи самопрокламовани „грађански круг“, озлојеђен и прегажен снагом слободних људи у црним ризама.

Узалудан је урлик из ропца, урлик да је угрожена европска Црна Гора, узалудно је кукање, и лагање кроз кукање, очева нације и политике како Црква манипулише и заводи људе. Обичан човјек осјећа истину и лако се поистовјећује са Њима који другачије него ико до сада свједоче о новом почетку, о новом свијету у којему вјеровање и Бог нису тек стидно признање властитог избора одбаченог појединаца него громогласни избор хиљада и хиљада људи охрабрених преко ноћи да буду оно што јесу. Људи бивају поносни на своје парохе и прије говоре о њима него о онима за које су гласали на минулим изборима.

А међу нама политичарима, ипак не међу свима, невјерица је огромна. Многи не разумију и не прихватају да су хиљаде људи на улицама, а да наше улоге и роле нису ни пресудне ни важне. Потајно се распитује допушта ли Устав да свештеник буде политичар и какав је став Синода СПЦ о тој могућности? Прикривена љубомора и уплашеност за властити политички монопол сатирично навиру кроз редове и између редова оних који одавно немају ништа ново да кажу.

Реченице попут оне Оца Гојка; „Нема нама молитве без њих, нити њима Црне Горе без нас“, или она Оца Бориса: „Није крива мајка наша Црна Гора“, остаће и оставиће траг на наше подијељено православно биће, траг по којему мудри и храбри могу заштепати и замирити дубоку бразду која је само чекала да прокрвари.

Да ништа није урадио у минулих тридесет година, да није несумњиво највећи градитељ и обновитељ храмова којега смо имали, да није покрстио стару и младу Црну Гору, било би довољно што нам је митрополит Амфилохије представио Оце који показују снагу разумијевања за наизглед непомирљиве крајности. „Ђедо“ се тако искупио за сваку грешку која је дадена на чињење и људима и светима међу њима. Ако ће нас познавати и по ученицима својим онда је Митрополит и препознат и достојан.

У овом тексту, намјерно, не спомињем монахе који су кроз минуле три деценије израсли у духовнике, чуваре задужбина, проповједнике и епископе о којима се говори широм Православља. Ни једна лијепа ријеч неће их погордити нити учинити другачијим. Исковани и искаљени на Цетињу и под Острогом данас су она дубока снага не само Црне Горе, него православља уопште. Владика Јоаникије у обновљеној епархији Будимљанско-никшићкој обнављао је храмове и вјекове. Ученици „Свједока божје љубави“ разасути од Славоније до Јужне Америке, школовани у Јерусалиму и на Ломоносову, у Атини и Паризу помогли су нам да се саморазумијемо и самопоштујемо. Ако их ми нисмо примјећивали до јуче, ако нисмо умјели да поштујемо подвиг и самоодрицање, искупила су нас наша дјеца. Они, засићени бљештавилом новог доба, они с нагнутим главама над екранима телефона који су их водили до краја свијета и назад, открили су очеве и оце који су одрастали с нама.

Дјеца ће спасити свијет, спасиће и Црну Гору! Дјеца боља од нас. Дјеца са нагнутом главом али уздигнутог и чистог срца. Дјеца која су умјесто за Деда Мразом у сусрет Божићу кренула за Ђедом. Дјеца која слушају Еминема и Кениа Веста и пјевају „Не дамо Светиње“! „Дјеца са Колодвора Зо“! „Дјеца Апокалипсе“! Наша дјеца, наши Очеви и Оци!

„А сада остаје Вјера, Нада и Љубав, ово троје али је од њих Љубав највећа“.

(Аутор је посланик Уједињене Црне Горе)

Извор: ИН4С

Pin It on Pinterest

Share This