Izaberite stranicu

 

Пише: Богић Булатовић

Понављао је често, често је понављао Ранко Милошев Његошеве ријечи, ријечи дубоке оданости Богу Људскости: „Теже је бити човјек него владика!“ Никада нијесам чуо да је Ранко Милошев рекао да је најтеже бити Пјесник, али знам, али осјећам како би то косићки Kос, Црноризац Језика и Поезије рекао, осјећам да је ту мисао имао на уму када се као младић, студент, завјетовао само Поезији и Вину!!! Ово мислим, ово осјећам јер је Ранко увијек бирао оно што је одредило његов животни ход, бирао је тежи, увијек је бирао најтежи, најчовјечнији пут Истине и Покајања! Изабрао је Поезију!

Од пјесничког дјетињства, овај бард никада није био „на правоме путу“, на правој страни и никада није прихватао коначне одговоре! Његов ум је вазда био побуњен и срце његово никада није мировало! Бојао се само „свеопште среће“ и коначних одговора, зазирао је од усрећитеља!

Са наших улица одлази један Пророк, чили једна бијела Силуета, једна глава која у даљини свијетли и нестаје у хоризонту наше помрчине! Одлази још витак са прегрштем стихова покајања, у најмоћнијим, у најмладићкијим годинама, са најмладићкијим и најсвјежијим стиховима српске побуне ума, српске побуне бића, српске побуне језика! Одлази најдивљији, најслободнији, најдивнији, најнепатворенији, најбујнији пјесник овога камена! Али овај одлазак не можемо да доживимо као смрт, јер Ранко Милошев је обитавао „једино“ и „само“ у Поезији! Његова философија била је Поезија, његова политика – поезија, његово српство је била крвава пјесма, а синство његово крвава бајка, све његово била је Поезија, његов најдубљи понос и идентитет био је хомеровски. Зато, он данас „само“ остаје тамо гдје је обитавао, додуше, са позивом, са братским и очинским позивом да се дубље загледамо и заумимо и заљубимо у њега! Да се Спасимо! Али нека данас чује, данас нека зна оно што смо крили да не би повриједили његову скромност, да смо у свим интимним и народним калкулацијама и форматирањима рачунали на његову свијетлу главу испод овог мрачног сача, са залогајем мрачног хљеба на мрачном језику и да смо његовом храброшћу и пркосом, његовом јасношћу вазда били опасна, врло „опасна мањина“, док су нас гониле  и гоне безбројни чопори „крваве елите“!

Свијет је дијелио, свијет је подијелио на оне, тамооне и на Поезију, на живот који је тријумф над животарењем! Остаје Ранко Милошев да пребива код оних због којих је појао, због којих је „ширио немир док мир овај траје“, код својег Милоша, код намучене Матере своје, код Надежде Непресушне, са безгробом Војском својом и косићким Југовићима,  да пребива код оних са којима је појао и поје у ангелском хору језика српскога, са Браном, Стеваном, Бориславом, Булетом, Ацом, Гробаровом… да живи мимо гробишта и смрти!!!

Поштовани и Драги Ранко Милошев, Ваш залазак сунца заувијек сам носио и носићу и са њим сам отварао и отвараћу очи дјеци и са њим сам кријепио и кријепићу људске душе!!! Знадем, осјећам, осјећам и знадем да сте овај свијет начинили и чините бољим!!!

Pin It on Pinterest

Share This