Пише: Александар Тутуш
Кад је филмски маг Дејвид Линч након двадесетпет година снимио трећу сезону легендарне серије Твин Пикс, са истим глумцима, двадесетпет година старијим, истим шаховским мозаицима којима су поплочани перивоји оностраног и недокучивог, расплет на који се чекало четврт вијека био би непотпун без гледалаца који су сво то вријеме чекали, старили, умирали чекајући, баш као и неки глумци које је судбина омела да заузму мјесто на сету треће сезоне. На овај јединствени начин, Линч је надградио основну филмску приповјест, екстендирани наратив обухватио је и наше животе, увукао нас као чувена утичница која је увукла легендарног агента Купера, заробила на небо, да би га на самом крају послала у погрешно, неприпадајуће биће Дагија Џоунса. Оно што се дешавало између, од усисавања Купера до његове замјене за животом Дагија Џоунса, двадесетпет година је времена наших снова, надања нестајања са овоземаљске сцене на начин који је укалупљен, уподобљен оку медијског, првенствено телевизијског наратива. Ријалити који траје, јер, наратив у којима се одвијају наши животи је – телевизијски.
Суспензија невјерице омогућава оживотворење филмског наратива, успостављање паралелног свијета чију логику пристајемо да разумијемо.
С друге стране телевизија је ауторитет који не чека наше пристајање. Спикер са националне фреквенције прича нам стварност. Оно што га издаје, јасно је разликовање добре и лоше стране, јер ствари никад нису црно-бијеле.
Још од времена Виљушке и Лазе, кумова из Драгојевићевог остварења Лепа села лепо горе, који не часећи часа одлазе да спашавају српску нејач од разуларених усташких хорди – како су често патетично и запаљиво извјештавали спикери београдске телевизије почетком деведесетих – моћно средство представљања наше стварности, креирања добре или лоше стране друштвено политичког живота, можда никад утицајнији јесте управо телевизијски наратив.
Штете које су настајале медијском манипулацијом су несагледиве.
Избрисани су животи, читаве породице. Додиривала нас је патња са свих страна.
Потрошене су боје под којима се вриштало на митинзима и контрамитинзима, које су се качиле на тенкове, на звонике, на куће младенаца. Странке су се редом одрекле својих програма, политичари дијаметрално супротно мјењали своја увјерења, из ратова смо се вратили поражени, цркву не поштујемо, бракови се распадају.
Одавно смо Линчовски усисани кроз утичницу и живећи желимо оно што неко жели да желимо, потпуно је угаснуо истински живот у нама. Ми живимо и постојимо у наративу који нас поништава, нашу слободну вољу и суштину. На нашу неслободу обично се пободе застава.
Кокарде и заставе, као ономад на кумовима, Лази и Виљушки, знакови су поробљеног и изманипулисаног мнења. Нису заставе и грбови сами по себи такви. У светој борби за слободу знамења су искована и крвљу битака барјаци намочени, али ми смо их злорабили, упропастили – девалвирали и доштампавали без покрића – као ономад динаре, данас дипломе.
На жалост, над цијелом европском цивилизацијом данас се вијоре заставе које не значе више оно што су некад значиле и представљале. Прва Хегелова предавања, Наполеонова освајања као вријеме конституисања модерних европских нација као историјских чинилаца одавно су смјештене у корпораативном свијету у неки други контекст.
Корпаративна моћ као наднационални суперего, чији интереси, углавном жеља за моћи надвладавају друштвени морал и колективну свијест неког народа, нису заобишли ни наш простор. Телевизијски наратив служи управо укрупњавању такве моћи.
Нација која као феномен доживљава свој сутон, и која још само служи као коцка за потпаљивање неких нових лаковјерних кумова, чини се да осим у правцу утапања у корпоративно живо блато моћи и интереса с једне стране и модерног ропства с друге стране – нема алтернативу.
Након тридесетак година вишестраначја на простору бивше Југославије, осим ботовима, постало је јасно да су владе по појединачним републикама инсталиране као експоненти крупног капитала. Грбови и заставе су постале знакови и логои предузећа. Домаћи човјек, било у Црној Гори, Србији, Босни, потпуно неважно у којем дијелу бивше државе, ни на изборима, ни у свакодневном животу нема пуно више опција него било који модерни роб – осим мање пара. Робови из Хрватске и Словеније имају погодност јер свакако могу лакше приступити ширем и боље плаћенијем тржишту радне снаге ЕУ.
Међутим, сасвим непланирано, али никако случајно, у превирањима након изгласавања спорног, ноћног закона о Вјероисповјести у Црној Гори крајем прошле 2019. из тешког мрака ипак свиће рујна зора и излази Сунце слободе.
Кад се чинило да корпоративна моћ након сумрака нације нема алтенативу, над народом се издигла нова снага, указао се нови пут, љубав која прославља Господа Јединог. Широм Црне Горе, одржавају се литије, које су најсвечаније управо тамо гдје има најмање застава и обиљежја предузећа – државе.
Тамо гдје се једино вије барјак Сунца Слободе, бивамо своји и личносни. Тамо се браћа мире, тамо разум говори, тамо о властитости збори наратив истине а не паралелне телевизијске стварности. То је једино мјесто у свијету гдје се након 1806. нешто ново нуди. Тад, на почетку 19.вијека било је то окупљање под заставама националног ослобођења. Данас у Црној Гори заставе се одбацују као подметнути симболи. Била црвена гаетуша или тробојка са модрим пољем у средини, и једна и друга без разлике дијеле и цртају раздор.
Режимски медији у Србији ових дана, поводом актуелних дешавања у Црној Гори, покушавају попут Линчовске утичнице да усисају наше право да знамо суштину збивања. И опет један наратив који се подмеће, кад је ријеч о извјештавању о Црној Гори, не случајно изабран из мора информација које су у оптицају свакога дана, телевизијски лик Штрумфа на тобоже црногорској тробојци. Један периферан догађај медијски се укрупњава и кроз мала врата уводе се симболи који страховито редукују основни капацитет опшенародног израза незадовољства, на невиђен начин до сада, артикулисан кроз Крсне ходове. Не само да се осиромашује порука, инфантилна знамења својом семиотиком цијепају устало цјеловито биће народа које је по први пут правазишло националне подјеле под знаменом Крста.
Док садржај и порука тог извјештавања буду намјерно погрешни, у Црној Гори ће се ситуација одвијати по жељи странке која је на власти, која је експонент крупног капитала и на концу, која је и донијела спорни закон. Увођење у цијелу причу застава је опет игроказ са трагичним завршетком, актуелизација неких нових Лазе и Виљушке. Ниске страсти.
Не требају нам заставе. Заставе прије свега не могу истакнути кад против неправде устану сви, без обзира на националност, против онога што су нам направили од живота корпорације и њихови доживотни извођачи радова. Док литије буду наднационалне оне ће представљати будућност Европе, а наш брдовити Балкан биће опет колијевка цивилизације и слободе. Кад год се окачи застава, литија се умањи, онај чија то застава није, изаћи ће и литија ће се осути, у њој се више неће проносити љубав и заједништво, већ ће то бити само још једна епизода треш серијала који је започео Слободан Милошевић на Газиместану 1989.
Одвија се опасан наратив из Београда, да су то литије за заставе, за Папа Штрумфа, да је угрожено српско биће. Опет, званична Црна Гора приповједа о више линија напада на државност Црне Горе. И један и други извођач радова страхују за своју моћ, страхују од евентуалне истраге.након рушења њихове свевласти. Локализовати пожар незадовољства који се шири, опробано се успјева качећи заставе и том тако анахроном причом о нацији. Нарочито пред изборе.
Кад медији у Београду тобоже заабринуто распредају о Штрумфу и бојама српске заставе у којима су осликани мурали, често и на неугледним мјестима, које црногорска комунална полиција фарба у бијело, заправо скрећу тему са литија, поготово оне подгоричке, оне без иједне заставе, без иједног страначких обиљежја, свих оних небројених глава које у глас кажу – доста нам је – са литија, које би се непримјетно могле врло брзо проширити сутра на улице Београда и других српских градова уз громовит шапат – НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ – јер живот човјечији, иконе Божије, јединствен и непоновљив – и јесте Светиња.
***
Аутор је професор философије
