Select Page

Пише: Божо Кнежевић

Извиискра Његошева – L’État, c’est le peuple!

 „…свијем православним христијаном

 у нашој епархији Црну Гору и Брда – објављеније“

 Благородна господо главари… Ви сте од свакога цара и краља вољни и слободни, да ви нитко не заповиједа, но нијесте један од другога; ви слободу своју не познајете и познати је не хоћете; вама је противно све што је Богу и поштенима људима угодно; ви сте од Бога одступили и сасвијем страх Божји изгубили; ви не находите добра и поштења ни у чем, нако у своје зло и безаконо самовољство; ви не имате вишијех злотворах од самијех себе и вама нико ништа не чини без ваше зађевице.“

Петар I Петровић Његош

Пролазећи тијесним, а велелепним и гордим кањонима црногорским, сваки добронамјеран и писменима вјешт човјек, не може да не примијети истинитост и универзалност оног андрићевског мотива, у коме је префињено објашњен утицај композиције географског простора на интелектуални и морални склоп личности, као феномена колектива. Тиме је посвједочена нераскидивост времена и простора у јединственој физичкој пројави, која од памтивијека врши улогу времеплова, држећи у свијести и подсвијести цио наш идентитет. Управо су на тај вријемепростор, који је Црква освештала, ових дана кидисале бесловесне и полуписмене авети и бауци које су, навикавши да живе у мраку муља и гријеха, заслијепљене свјетлошћу луче слободе и спасења, коју носе наши преци светитељи.

Нажалост, живимо у времену доминације трагикомичних хропаца и агоналних трзаја реликата богоборачких и братомрзилачких идеологија, које су се инаџијски трудиле да вишедеценијском менталном тиранијом „промијене памет“ црногорском народу. Насиље над Црном Гором, режим(и) је спроводио утјеривањем демонског страха у кости, натресајући се над ионако аритмичним народним срцем; рачунајући да ће тиме зауставити цио крвоток, те да ће од исхемије, народна воља и слога помријети. Омладина је суптилним дојењем трована мржњом према сопственој историји, коријенима и јунаштву, како би једног дана била „топовско месо“ за извршење воље оних који су „окренули ћурак наопако“. Насупрот томе, на чуђење и безбожника и грјешника, сливајући се у ријекама које од Голготе ходе ка Васкрсењу, благочестиви народ је у незапамћеном миру и достојанству, доказао да прије свих и свега воли своју Цркву (као нераскидиву есхатонску заједницу људи са Богом), те да на тај начин брани и своју државу. Догодило се да су чувари и благовјесници свега доброг и „миломе Богу приступачног“ ових дана на улицама, док су мрзитељи, разоритељи и фараонски тлачитељи у фотељама, одакле пишу немушта и полуписмена саопштења. Догодила се вјечна и провјерена јеванђељска истина да у Царству Божијем нема појединачног, националног, партијског, идеолошког, већ да смо сви једно у Христу Исусу. Васкрсла је прво вјера у народу, а онда је васкрсла и Црна Гора.

Просто је невјероватно, како до сада нијесмо освијестили какви медиокритети заузимају истакнуте положаје и коме смо све поклањали пажњу, вријеме и нерве. Проблематика није само у (не)формалној елементарној неписмености, нити у анонимности, већ у чињеници да је ријеч о апсолутном одсуству креативности, плагијаризму, наглабању по диктату и клоновском ширењу таквих пашквила. Нарочито мјесто заузимају дежурни информатички полуписмени кло(в)нови, који не пропуштају да подијеле или „лајкују“ објављени садржај, прије него ли га простудирају. Као да су своју чамотињу свели на још безврједније дневно-политичке „подвиге“. У таквој атмосфери страха, јада и чемера, напредовали су само они који не мисле или немају орган за мишљење – чиме је организована војска слијепих послушника, попут из блата створених „uruk-hai“ орки. Овакве креатуре без интегритета и свијести о постојању Личности, постале су осиони грабитељи народних и државних ресурса, позивајући се на тобожњи патриотизам и сувереност, заборавивши да су они сами највећи противници Црне Горе и да треба да бране нашу лијепу државу од самих себе. То би било чојство, које је код многих замрло. И те како су упитни интелигенција и образовање оваквих, по државу штетних паразита, те им и не треба придавати пажње више од ових неколико редова – о чему свједочи чињеница да их сва држава исмијава. Дегутантност понашања и коментара појединаца достигла је степен апсурда у коме постаје бесмислено одговарати на склепане и нашкрабане реченице, у које ни сами креатори више не вјерују.

Кардинална грешка, начињена на самом почетку неусаглашених и параноидних реаговања и иступања, потекла је од појединца који изразито страхује за голи живот и будућност нечасних токова у које је систем уведен, а састоји се у поистовјећивању медиокритетске дружине са државом. Већ излизани ликови и прозирне маске, органски срасли са функцијама које деценијама обнашају на штету државе и народа, убиједили су сопствене кућне вилењаке да никада неће „добити чарапу“, те да је држава оличена у једној – реално сагледано, неоствареној и потрошеној личности у покушају. Настојали су да исперу вијуге и бразде и народног мозга, но су синапсе народне памети далеко чвршће, јер иза њих леже вијекови. Спрам тога, било би мудро и државнички, у овом тренутку исправити историјску неправду, сјетити се француског краља Луја XIV, те поновити његове премудре ријечи  – Je m’en vais, mais l’État demeurera toujours.

Наравно да држава остаје. Остаје потомцима оних који су свој труд, зној, сузе, а на крају и кости уградили у њене темеље; остаје дјеци Црне Горе, а не светињокрадицама; остаје благочестивом народу црногорском, који је увијек био со земљи и свјетило слободе и вјере; остаје писменима, ученима и вјештима – остаје људима. Досадашња неједначина са много непознатих, сведена је на просту једначину у којој је народ-једнако-држава.

Подмладила се Црна Гора стасавањем ријека њене дјеце, које је Црква Божија одњеговала на најодговорнији и најљепши постојећи начин. На здравом коријену, никле су младице које се грле са својом браћом, комшијама и пријатељима, немајући ни у помислима мржњу, разлике и диобе. Готово сви смо схватили да нас окупља и одржава једино савршена Љубав којом Црква дише и која даје живот и простор свима. Због тога је, могуће, вриједјело да попут Јевреја лутамо деценијама кроз пустињу, да бисмо напокон стигли у обећану земљу – прочишћени, просвијетљени и обожени. Било је потребно да се енграми страха, тираније и ужаса уклоне из кортекса, да бисмо имали простора да се гледамо у очи и памтимо једни друге у најљепшем издању. Опет ће Универзитет Црне Горе врвити од писмених, болнице од зналаца и умјешних, институције од способних, улице од добронамјерних и биће мјеста за сваку добру душу, јер „ко хоће часно, није му касно“. Из ове извиискре, која „нађе удар у камену“, потекло је Златоустово „Васкршње слово“ улицама и стазама Црне Горе. Црна Гора васкрсе!

Аутор је студент шесте године Медицинског факултета и један од најбољих студената Универзитета у Београду

 

 

Pin It on Pinterest

Share This