Izaberite stranicu

Пише: протојереј Никола Пејовић

Умјесто да премијер Марковић објасни својим грађанима зашто Влада предлаже законе који леже у топузу (под незапамћеном полицијском опсадом), а не засноване на демократским и савременим принципима и позитивним правним нормама које подразумијевају инклузиван, транспарентан и институционалан дијалог, он нам је најавио „наставак дијалога са Митрополијом“.

Да би се нешто наставило, мора да почне. Тако је и са дијалогом. Једино ако уважени премијер у досадашњи дијалог не укључује пријетњу и последње упозорење Митрополиту Амфилохију, најугледнијем и најбољем међу нама, који и ових дана, у небивалој историјској намјери да се озакони отимачина и скрнављење светиња, чува својим ликом и дјелом, мир, достојанство и образ Црној Гори.

Вјеровали смо да је и премијер видио оно што и васколики свијет, да су ове литијске шетње показале зрелост Цркве и вјерујућег народа, како неко написа ових дана, да је више Црква показала оно што зовемо „грађански капацитет“ него власт која се зори секуларизмом. Умјесто тога, чули смо оно што смо и до сада имали прилике да чујемо, а све надајући се да ипак није истина. Л’éтат, ц’ест мои – Држава, то сам ја!

Зато неће бити да је тачна констатација да Митрополија избјегава договор, већ је сваким даном све извјесније да је овакво стање показатељ да актуелна власт нема капацитета да у савремену Црну Гору смјести све њене особености, различитости и богатства коју чува једна од најстаријих европских држава, наша заједничка отаџбина Црна Гора.

Недостатак аргумената, добре воље и поменутог капацитета да се покрене истински и прави дијалог, представници власти, на челу са предсједником и премијером, прибјегавају пријетњама, проглашавајући двије трећине својих грађана издајницима и противницима државе.

Држава нијесу они који њоме овог тренутка управљају, као што ни Црква нијесу само епископи и свештеници, већ и државу и Цркву чине грађани и вјерници, којима сви ми треба да служимо. И ако је у овом тренутку држава угрожена од некога, то је од оних који нису способни и спремна да чују глас свога народа, и који се поносе законима који атакују на људска права и слободе, нарочито на слободу вјере као њено фундаментално и темељно право.

Сви постају свјесни да ове литије нису политиканске, страначке и националистичке. Јер би као такве биле бесмислене и неплодне. Управо супротно, ове литије су слободе, али слободе која се открива и познаје у Духу Светоме. Зато ове литије преображавају човјека, уздижу га и чине истински слободним. Оно што људи највише осјећају је достојанство. Можда мало чудно, али и данас је то некоме битно! Не чуди да ово не разумију људи које вјера својих предака не интересује и не желе да припадају истој. Тешко да може неко разумјети шта за овај народ значе светиње и свете мошти, када их они никада нису посјетили нити имали потребу да се пред њима поклоне и помоле. Производ тога је и потреба да се са гробова својих предака преправљају епитафи, ваљда као најава и порука шта ће се десити са гробовима свих наших предака.

Поновио је премијер да Црква жели да буде ван правног поретка. Сва јавност зна да је чак и у оној глувој ноћи када је несрећни Закон изгласан, Црква понудила амандман који сада понављам: „Имовинско-правни спорови између Црне Горе и вјерских заједница у погледу вјерских објеката и земљишту који су настали до 1. децембра 1918. године искључиво се могу рјешавати пред надлежним судовима у парничним поступцима у складу са ратификованим међународним уговорима, Уставом Црне Горе, Законом о својинско-правним односима, Законом о државном премјеру и катастру непокретности и другим релевантним прописима. Поступке ће у име Црне Горе водити Заштитник имовинско-правних интереса Црне Горе“. Не говорили овај амандман управо супротно. Он је најјачи деманти који показује да је Црква била спремна да се дође до компромиса како би се смириле страсти и створили се предуслови за дијалог. Црква поштује правни поредак, а самим тим и државу Црну Гору. Али држава изгледа нема повјерења у своје судове, зато је и припремила Закон којим је ставила омчу око врата православној Цркви и вјерном народу који се неће примјењивати ни на једно правно и физичко лице у Црној Гори, осим за СПЦ.

Ова власт нема ни један правни основ, нити Устав то предвиђа, да даје себи за право да се мијеша у питања устројства и мисије Цркве, нити да обнавља, нити да оснива цркве, као што ни Црква нема право да именује владу, министре и посланике. Власт је дужна да доноси законе који гарантују правну сигурност и једнакост свих. Како каже професор Шијаковић, држава има улогу, сврху, смисао да гарантује мир, да гарантује владавину права, да штити имовину, да јемчи праведност међу људима и да људи у таквој држави имају осјећање просперитета. Овдје немамо те елементе задовољене. Овдје држава која треба да гарантује мир, опстаје на томе што вам гарантује конфликт. Зато је „бригу“ о православним светињама народ јасно препознао као намјеру власти да обновљени и украшени црногорски манастири доживе сличну судбину као и стотине црногорских предузећа која су уништена, опљачкана и преточена у приватне џепове. Ово је посљедња шанса да власт у Црној Гори врати достојанство и част, и сачува образ и пред прецима, и пред потомцима. Истрајавајући на оваквом закону, власт се сврстава у оне богоборачке власти, које су гонили Цркву, отимали храмове и светиње и прогонили и убијали православне хришћане.

Бојим се да живимо у држави која не може својим грађанима да обезбиједи да мирно, молитвено и достојанствено ходају њеним улицама. Ово што се ових дана догађа на Цетињу само је показатељ каква је коначна намјера овог Закона, и ако је нешто добро у цијелој овој причи је чињеница да смо га сви у Црној Гори исто схватили и доживјели!

Због свега овога наше Литије и наше молитве неће стати. Јер нам само Бог, Божија љубав и заштита наших светитеља могу помоћи. И оне ће бити све бројније јер смо ми одани Црној Гори, и друге куће немамо. Ми бранимо и чувамо њену душу. Ако ништа друго због наших предака који су своје кости у њу уграђивали и животима је бранили. Ми резервне вјере немамо, осим оне коју смо примили од предака који се „не шћеше у ланце везати“. Зато мора да побиједи добро у нама, а не да се боримо једни против других.

За мир, здравље, слогу, напредак и вјечни живот свих у Црној Гори.

За благослов Светог Петра и Светог Василија.

За слободу.

Не дамо светиње, не дамо Црну Гору!

аутор је главни и одговорни уредник Радио Светигоре

Извор: Вијести

Pin It on Pinterest

Share This