На данашњи дан, 28. новембра 1952. године у Монпељеу је, у осамдесетој години, умрла црногорска принцеза и последња италијанска краљица Јелена Савојска, кћерка краља Николе, жена италијанског краља Виториа Емануела III.
Крстио је руски цар Александар II Романов. У раној младости боравила је на руском царском двору, а Виторија Емануела упознала је на пријему поводом вјенчања цара Николаја II. На италијанском двору водила је повучен и узоран живот посветивши се добротворном раду и помоћи најугроженијима. Свој хуманизам посебно је показала након земљотреса у Месини спасавајући пострадале из рушевина. У знак сјећања на те дане, у Месини јој је, још за живота, подигнут споменик. Након пада фашизма у Италији са својим је мужем, са којим је имала четири кћери и сина, отишла у егзил у Александрију, да би се након његове смрти вратила у Француску и настанила у Монпељеу. Иако је титулу краљице носила 46 година, сахрањена је без помпе на гробљу Сен Лазар, уз присуство 5.000 Француза. „Ја Вас питам дајете ли ми своју руку и сагласност да ћете ме узети, а ја Вам нудим моју. Ја вас хоћу, па ћемо се доцније занимати код мојих и ваших родитеља да нам дају саизвољеније и благослов!“. Овим ријечима је италијански принц Виктор Емануел, који је дошао 1896. године на Цетиње у госте књазу Николи Петровићу Његошу, запросио његову ћерку принцезу Јелену. Тако је у кратком дијалогу, ријешено оно на чему су готово двије године радиле дипломатије Црне Горе и Италије. Принц Виктор Емануел и Јелена, коју су описивали као високу, складну, са косом тамнијом од ноћи и очима рањене срне, нијесу се више одвајали. Прелијепа принцеза, кћерка владара и пастира, имала је, осим доброте, великодушности и једноставности, врлине рођене краљице. На Свјетској изложби сликарства у Венецији упознала је италијанског принца Виктора, са којим се зближила на балу у Русији, поводом крунисања Николаја II за цара Русије. То није промакло италијанском краљу Умберту, који је желио да ојача своју лозу „новом крвљу“, јер је у династији било превише рођачких бракова . Цивилно вјенчање је обављено у велелепном дворцу Квиринале, а црквено у цркви Санта Марија од Анђела уз присуство многобројних гостију из Европе. Принцеза Јелена је узела презиме Савојска и католичку вјеру, чврсто увјерена да се Богу најбоље служи кроз љубав према ближњем. Брачни пар је живио у краљевском двору Квиринале у Риму, окруженом парковима и спортским теренима. То је била права оаза среће и радости, принц и принцеза су уз њежност и љубав проводили дане са својом дјецом. Италијани су према новом краљевском пару осјећали приврженост, често и дивљење, али и уздржаност, јер су сви дотадашњи краљеви били дистанцирани од народа.
И током Првог и Другог свјетског рата краљица је показала велику хуманост. Красио је ведар дух, скромност а прије свега доброчинство. Живјела је скромно и пожртвовано. Остала је запамћена као ненаметљива, стидљива и уздржана особа, са пуно обзира према другима. Лијепа Јелена Петровић постала је једна од омиљених личности у породици Савоја и читавој Италији, а становници су дјевојчицама често давали њено име. О њеној популарности свједочи и клиника „Краљица Јелена“, која је основана њеним добровољним прилогом. Гусларска верзија Јеленине удаје не помиње ове чињенице, у тој пјесми, она је невољно дата Виктору од Савоје. Према овој пјесми када је црногорски господар позвао кћерку, на дан њеног вјенчања, она му је рекла да је несрећна његовом одлуком, али да ће поштовати његову жељу. Јелена је, према истој пјесми, била заљубљена у перјаника очеве гарде, Милоша и тражила је од оца да је он, са осталим перјаницима прати до Бара. На растанку, поклонила му је своју бурму, а он јој је рекао: „Да нијеси кћерка мога господара сабљом би’ те одбранио и одвео до олтара“. Легенда о краљици Јелени, створена је још за вријеме њеног живота и сачувала се до данашњих дана у свијести црногорског и италијанског народа. Њен живот обиљежили су трагични преокрети – њен отац и њен муж за њеног живота остали су без својих круна – али и бројна доброчинства. Краљица Италије је са краљом Виктором добила петоро дјеце. У историји је записана као посљедња италијанска краљица. Емигрирала је 1946. године , а годину касније остала без мужа. Умрла је 1952. године у Монпељеу.
Приредио: Миомир Ђуришић
