Пуних шездесет година беше проживео овај свети подвижник у пустињи када га посети монах Пафнутије. Коса и брада досезале су му до земље, а тело му је било обрасло дугом длаком због дуговремене наготе. Све власи на њему биле су беле као снег, и цео изглед његов блештећи, узвишен и страшан. Видећи Пафнутија он га ослови именом, па му по том исприча житије своје у пустињи. Његов ангел хранитељ јавио му се и довео га на то место у пустињи. Дуго времена хранио се само земљом, које се ретко находило у пустињи, а после тога, када је издржао љуту борбу с искушењима демонским и када му се срце сасвим укрепило у љубави к Богу, ангел Божји доносио му је хлеб за исхрану. А осим тога по благом Промислу Божјем порасте крај његове ћелије и једна палма, која је доносила добар плод урме, и отвори се извор живе воде. „А највише“, рече Онуфрије, „храним се и појим слатко речима Божјим“. На питање Пафнутијево, како се причешћује, одговори пустињак, да му ангел Божји сваке суботе доноси причешће и причешћује га. Други дан старац рече Пафнутију, да је то дан његовог одласка из овога света, преклони колена, помоли се Богу и предаде свој дух Богу. У том виде Пафнутије небесну светлост како осветли тело упокојеног свеца и чу појање ангелских сила. Сахранивши чесно Онуфријево тело, Пафнутије се врати у свој манастир, да као живи сведок прича другима на корист чудно житије човека Божјега и величину Божјег промишљања о онима, који се свецело предаду Богу на службу. Онуфрије сконча 400. године.
Преподобни Онуфрије Велики
