Izaberite stranicu

Ишао сам улицом… кад ме заустави просјак, оронули старац.

Упаљене, сузне очи, помодреле усне, одрпане рите, нечисте ране… О, како је беда безобразно оглодала то несрећно створење!

Пружио ми је црвену, отеклу, прљаву руку… Јечао је, вапио за помоћ.

Почео сам да претурам по џеповима… Ни новчаника, ни часовника, чак ни марамице… Ништа нисам понео са собом.

А просјак је чекао… и његова испружена рука лако се њихала и подрхтавала.

Изгубљен, збуњен, крепко сам стегао ту прљаву, дрхтаву руку… „Не замери, брате; немам ништа, брате.“

Просјак заустави на мени своје упаљене очи; његове се модре усне осмехнуше – и он са своје стране стисну моје хладне прсте.

Шта ћеш, брате – промрси он – и на томе ти хвала. И то је милостиња, брате.

Схватих да сам и ја добио милостињу од свог брата.

 

(из књиге Ивана Сергејевича Тургењева „Живе мошти – изабране хришћанске приче“, Бернар, Стари Бановци – Дунав – Београд, 2012, стр. 126)

Pin It on Pinterest

Share This