Izaberite stranicu

Пише: Миро Вуксановић

У књигама, често, по правилу на њиховом крају, штампан је додатак који се понавља, допуњује и разликује од основног текста. Наслов је углавном исти: „Белешка о писцу“. Такав додатак има наслеђен облик. У њему су проширени подаци са личних исправа. Осим датума и места рођења садржи наслове књига, признања, главне активности и остале детаље. Сви се сврставају у помоћна обавештења. Нису предмет расправа и огледа, али се одатле одвајају чињенице за различите потребе, по слободном нахођењу. Чини им се неправда, јер је тамо најкраће и најтачније подношење рачуна о животном послу.

Обично се такви извештаји читају узгредно или на прескок. Није довољно запажена њихова улога. Не примају се као главнина. Набрајања и знакови се не гледају као увод у суштину. Јављају се питања шта је додато, а шта је изостављено. Колико је читалаца, толико може да буде завиривања.

Међутим, природно је да белешка о писцу у свему личи на писца. Она је одједном и аутобиографија и аутопортрет. Ту је писац рекао да је то он. Пристао је на избор података, на начин којим су казани. Белешка на крају књиге није само суви збир чињеница. Она одаје писца, пријављује га, каже да ли је бринуо о свему.

Такве белешке објављене су у књигама Матије Бећковића „100 мојих портрета“ и „Мојих 80 – портрети“. Обе књиге су изашле у издању „Новости“, у великом тиражу. У њима је Бећковић поднео два животна рачуна. Први је документарни, од почетка у Сенти, где је рођен, и Новог Сада, где је прве речи проговорио, од ровачког Вељег Дубоког, где је остао сирјак без оца, а отац његов без четири брата, све у четири године рата, од школовања у Колашину, Славонском Броду, Ваљеву и Београду, где од 1959. до данас, шездесет година, као нико што није, служи матерњој речи и поезији. Други начин подношења животног рачуна Бећковић показује низовима књига, у песмама и поемама које надолазе као изворска вода природно, увек друкчије и увек са истом сетом и духовитошћу истовремено, у споју каквог нисмо читали код осталих песника. Бећковић је у својим стиховима из књиге у књигу мења, а у читању сваког стиха видимо да је то он. Искушава поетски српски језик на досад непознат начин. Даје му нову мисао и нови смисао. Осим тога, он је једини српски песнички театар који хода, мисли, пише, говори, режира и управља. Појављује се на сценама где год има Срба, али је свака његова изведба премијерна и пред великим бројем људи. Тако, рецимо, у Звездара театру двадесет и неколико година, сваког претпоследњег децембарског дана, у пуној сали, по два сата казује стихове, а приход од продатих улазница даје за подизање храмова и школа, на простору од Лукавице до Копаоника и даље. Овај податак јесте детаљ, али јесте и доказ да поезија која је нашла пут до човека и данас има богат живот, снагу и виталност. Од својих осамдесет Бећковић је томе дао својих шездесет година. Његова песничка бројаница расте јер је у њу веровао од почетка и друге придобио да му верују и говоре да је Матија исто што и поезија.

Тако је и у књигама „100 мојих портрета“ и „Мојих 80 – портрети“. Тамо је сто и осамдесет песама. Свака има барем два главна лика. Један је у наслову, други у потпису. Често је могло да буде и обрнуто. Тамо људи нису онакви као што мисле да јесу. Сваки од њих је постао песма, некад и више песама, у низу или одвојених, самосталних. За таква места бирани су по блискости. Заједно су песникови укућани, преци, родитељи и потомци, пријатељи, познаници, људи из лектире, научници, уметници, политичари, ратници, живи и покојни, победници и жртве, Србија и Црна Гора, песници и песник међу њима, у песмама „Матија Бећковић“ и „Аутобиографија“, а заправо свуда. У песми су и светац и краљ и патријарх и владика, у служби, опелу, оди или молитви, како кад, свечано увек, с вером у крст, песму и човека.

А стихови су у збирци различити, саображени доживљајима који непознатим путевима, некад преко Лијешња некад уз Мртвицу, долазе у десет упеваних врста речи матерњег језика.

Имају две књиге Матијиних „Портрета“ још једну уметничку збирку у себи. Ту збирку, јединствену и узбудљиву, по правилу сад би реко проговори, саставио је сликар Предраг Драговић. Бирао је песничке портрете и онда их мајсторским поступком оживљавао. Песникова рука је ровачка. Сликарева рука је морачка. Дале су нам само такву књигу – и за читање и за гледање у исти мах.

Извор: Вечерње новости

Pin It on Pinterest

Share This