Izaberite stranicu

Пише: Јереј Слободан Лукић

Питање које чини наслов овог текста, иако носи парадоксални призвук, заслужује да буде размотрено, превасходно у циљу афирмације позитивног одговора. Данас се често чује приговор да теологија треба да се суочи са савременим изазовима, да изиђе из конзервативне окамењености и приступи проблемима савременог човјека и свијета на нов и креативан начин. Контра-питање би било: да ли је теологија кадра да се суочи са савременим проблемима уколико она није аутентична, укоријењена у Предање, и у живот Цркве, ако није опитна, светотајинска и црквена? Гледано са стране, богослужење и теологија могу да изгледају анахроно и конзервативно и тако ће и изгледати све док се опитно не проникне у њихов смисао, док се не доживе. Сљедствено томе, намеће се још једно питање: ко је и какав треба да буде (данашњи) теолог? Св. Григорије Богослов каже: „ако желиш да богословствујеш буди као Мојсије“, јер богословље није ученост, оно је боговиђење. Тројица светих богослова, Јован, Григорије и Симеон су понијели назив „богослов“ управо због харизматског, опитног и пророчког карактера њиховог богословља. Темељ богословља је Божије јављање и откривање човјеку. Богословље тумачи Откривење, каже Г. Флоровски. Управо у том моменту се најбоље уочава разлика између аутентичне и не-аутентичне, беживотне, суве академске теологије. То не значи да теолог не смије и не треба да буде образован и учен. Знамо да су Св. Оци били једни од најученијх људи свога доба. Међутим, њихова ученост је била у служби свједочења Онога Кога су видјели и чули (1Јн. 1-3). Уколико се, међутим, остане на учености и академизму, онда се не долази до теологије, остаје се у изолацији од стварности и живота. Не постоји суштински антагонизам између учености и теологије (између Цркве и Академије) али теологија иде даље од Академије, теологија је „боговиђење“. Као што је Мојсије, као парадигма богослова, провео на гори 40 дана и ноћи, разговарао с Богом, сазнао од Бога истине које је објавио свијету, тако је „потребно да богослов најприје постане црквени, светопредањски, литургијско-подвижнички човјек, да би и његово богословље било истинско свједочење о виђеноме и доживљеноме.“[1] Како примјећује Пол Рорем, Мојсијев узлазак на гору (богословља), његов пут ка Богу, када из себе оставља трубне гласове, огањ и сијање свјетлости (2Мој. 24,18), означава Мојсијев улазак у срце литургијске тајне. И само у литургијској тајни, тј. тајни сједињења са Богом теологија бива харизматска, просвећена и освећена. У супротном, она неће бити теологија него „брбљање“ (Св. Атанасије Велики).

Суштински гледано, Бог је онај Који говори кроз богослове, а не обратно, што потврђују ријечи Апостола: Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове посљедње дане говорио је нама преко Сина, којега постави насљедником свега, кроз којега је и вијекове створио (Јевр. 1,1-2). Богословље упућује на Христа јер се у Његовој Личности све испуњује. Другим ријечима, бити богослов значи бити христоносан. Ако узмемо у обзир развој богословља код нас, сложићемо се да су два најистакнутија богослова прошлог вијека – Ава Јустин и Владика Николај Велимировић. И оно што чини срж њихове теологије јесте дубока укоријењеност у Предање, у литургијско-подвижнички живот Цркве. Остварени и освједочени духоносци, они богословствују у Цркви и кроз Цркву. Њихова тема је Богочовјек-Свечовјек, а њихово богословље је потврђено и освештано личним подвигом, недаћама, жртвом и страдањем и кроз све то познањем – Бога. На њиховом примјеру се потврђују ријечи да је “сваки богослов истовремено и светитељ“. (Ј. Мајендорф).

Савремени теолошки дискурс у значајном свом дијелу је у раскораку са богословском традицијом из које су поникли великани попут Јустина и Николаја. Главна тачка у којој се то препознаје јесте недостатак подвижничке димензије у теологији. Молитва и пост су остављени манастирима, хришћанска етика је потпуно уступила своје мјесто “онтологији“, Христов позив да се нахране гладни, одјену наги и посјете болесни (Мт. 25,31-46) постаје непотребни изазов или у бољем случају нешто што није неопходно за спасење. Свето Писмо и Предање се тумаче “споља“, а заборавља се основна истина православне егзегезе да је Црква једини тумач Писма. Тражи се некакава “аутентичност“ у теологији која постаје ништа друго него протестантским духом напојен метод: “како ко хоће.“ Тако се многи данашњи теолози профилишу као “религијски философи“, теолошки “професионалци.“ Постоји пријетња да се православна теологија у својој транзицији од “вавилонског ропства“ ка “повратку Оцима“ контаминира протестантским духом либерализма и релативизма. Тако се светоотачки текстови често користе за афирмацију сопствених ставова. Геополитички моменат и политички коректан наратив који је доминантан у данашњем друштву рефлектује се и на теолошки дискурс. Постајемо „теолошки коректни“. Писмо и агиографска литература су демитологизовани и деконструисани, а управо то је оно што је протеклих деценија изражајно осликавало одступање западне теологије од Истине. Наглашава се потреба “осавремењења“ теологије при чему се ствара све већи јаз између теологије и живота. У чему је сврха дисертовања нпр. на тему исихазма а да се при томе не учини ни најмањи покушај да се опитно проникне у бескрајну тајну исихастичке молитве. Није без разлога Св. Григорије Богослов рекао: „ко су богослови-они који су прво очистили своју душу и тијело, или који су бар у процесу очишћења.“ Паламитско богословље је у 20. вијеку кроз дисертације поједних теолога враћено у средиште интересовања али је очито да се последњих година неки новији западни теолози показују као интересантнији и “животно“ важнији.

Вјероватно најсвјежији примјер како један тенденциозни приступ у теологији може довести до драматичних посљедица по цјелукупан живот и устројство Цркве јесте украјинска црквена драма.  Поједини теолози виде у еклисиологији Ј. Зизјуласа главно утемељење одлуке Фанара о признавању расколника у Украјини. Жан-Клод Ларше наводи примјер једног православног теолога у Америци који је у циљу оправдања свог противљења браку и оправдања хомосексуалности – смтрајући да свака личност треба да изрази слободу у односу на природни детерминизам – употријебио ни мање ни више него теолошки персонализам Ј. Зизијуласа.[2]  Ово наводим као још један примјер докле може да одведе не-црквено и ван-црквено богословствовање.

Потврђује се, дакле, да је теологија од суштинског значаја за живот Цркве. Теологија јесте критеријум распознавања онога што је истинито и спасоносно и што треба да буде предмет свједочења Цркве у свијету. Свијет коме свједочимо православну вјеру жели да чује од Цркве нешто што не може да чује од било које секуларистичке установе. Зато теологија као језик Цркве треба да буде освештана Црквом, да се не би утопила у секуларистички муљ релативизма и вриједности “овог свијета.“ Како примјећује Ј. Мајендорф, “у време Другог ватиканског концила (1965) Римокатоличка црква је била у илузији да ће се, секуларизацијом и утапањем у свет, најбоље приближити свету. То је, напротив, довело до дехришћанизације коју данас констатујемо, јер оно што људи очекују од Цркве, то је различитост и трансценденција, а не оно што срећу у свакодневном свету.“[3]

Теологија је свевремена, јер је Црква свевремена. Такође, теологија Цркве не претендује да буде “у моди“ јер је она ријеч о Богочовјеку који је увијек “авангарда.“ Зато основна одлика једног православног теолога јесте да буде способан да изрази непромјењиви садржај православног предања и учења, кроз лично духовно искуство, а у складу са теолошким и уопште духовним потребама савремене му епохе. Истинска теологија није плод људског умовања, она бива само унутар Цркве и једино ако има Цркву за своје исходиште и критеријум, она ће бити кадра да одговори на проблеме свијета и човјека.

Аутор је парох црмнички и дипломирани теолог

 

[1] Вл. Атанасије Јевтић, Живо Предање у Цркви, Врњци-Требиње 1998, стр.204.

[2] Видјети: Жан-Клод Ларше, Личност и природа: Православна критика персоналистичких теорија Христа Јанараса и Јована Зизијуласа, Међународни центар за православне студије, Ниш 2015.

[3] Јован Мајендорф, Чему теологија?, у: „Беседа“, бр. 1 (1991), стр. 49.

Pin It on Pinterest

Share This