Izaberite stranicu

На данашњи дан, 29 јуна 1891. године у Никшићу је рођен Петар Шобајић, антропогеограф, географ и етнолог. Након завршетка основне школе у родном Никшићу, школовање је наставио у Београду и по завршетку гимназије, под утицајем Јована Цвијића, познатог географа са којим је био у родбинској вези, уписао се на Философски факултет (група за географију). Током студија обавио је низ истраживања, посебно на подручју Црне Горе и Херцеговине, о племенима и племенском животу. Због материјалних разлога прекинуо је студије и вратио се у Никшић, гдје је радио као наставник у гимназији. Током I свјетског рата био је интерниран у Мађарску, а након ослобођења окончао студије географије и геологије. Био је један од првих сарадника Етнографског института САНУ. Оставио је значајно етногеографско наслеђе: „Црна Гора и Црногорци”, „Бјелопавлићи и Пјешивци”, „Никшић–Оногошт”, „Дабарско поље у Херцеговини”, „О постанку динарских племена” и друга. Умро је у Београду 1957. године.

Петар Шобајић, испитујући понаособ поријекло сваког братства у племену, долази до сазнања да у састав племена Бјелопавлића улазе три, по поријеклу и времену досељења, различите групе: старинци, Дукађинци и новији досељеници. Старинцима назива Лужане, остатак старог српског становништва Горње Зете. Има их врло мало у племену. Највише је Дукађинаца, названи по мјесту Дукађину одакле су старином. По броју и по свему они чине главни дио племенског становништва и новији досељеници који воде поријекло од појединих ускока из разних страна, највише из околних племена, а дошли су сви послије Дукађинаца. Њих има приличан број, више него старинаца. Предање најјаче групе племеника, Дукађинаца каже да воде поријекло од једног заједничког претка, који се звао Бијели Павле. Они носе предање да су оснивачи племена Бјелопавлића, да се оно зове тако по њиховом родоначелнику Бијелом Павлу. Предање њихово о доласку Бијелог Павла међу Лужане познато је и од раније, забиљежио га је први и изнио Вук Караџић. Предање њихово овако гласи: Бијели Павле је био син Леке капетана, чији су двори били у Дукађину код Пећи. Кад су Турци ударили на Косово, у боју Лека погине, Турци заузму Призрен и Пећ, а два сина Лекина, Гаврило и Бијели Павле пребјегну у Зету. Гаврило се опет врати на старевину и прими ислам, од њега су се намножили Гашани код Ђаковице, а Бијели Павле пређе и насели се међу Лужане у Бјелопавлићима. Звао се „Бијели“ зато, јер је имао бијелу косу. Кад је Бијели Павле дошао у Бјелопавлиће, затекао је онда Лужане, који су у то вријеме становали по цијелом племену. Лужани су били стари српски народ, али су постали безбожни. Зборно им је мјесто била стара црква св. Николе на Јеленку. Баш су Лужани били на сабору код Јеленка, кад из Зете наиђе „света краљица“ (Јелена), која је пошла за Оногошт па сврати код Лужана и назове им: „Помози Бог, господо и браћо Срби!“ Од силних јој Лужана нико не прихвати Бога. Она онда затражи да јој даду кога да је испрати до Оногошта и пут покаже, али они и то с презрењем одбију и покажу јој на Бијелог Павла, нек је он прати, он је, рекну јој, и доскитао отуда из њене земље. Павле пође са краљицом, а кад она успут сазнаде од њега чији је он и одакле, а да је слуга код бана лужанског, још видјела како га држе, прокуне Лужане ријечима: „Нека их, да Бог да крвав зец међу њих ускочио и око њега се сви исклали, а што остало то теби у подножју било!“ И у тај час, кад је она то изрекла, налети зец поред лужанског сабора, један да га гађа, убије угледног главара, његови скоче да га свете, те се међу њима изроди таква свађа и покољ, да је крв потоком текла низ страну Крвавче изнад цркве, која се од тада тако прозвала. По њој је много мраморје лужанско. Кад чују они код куће о погибији својих, побију се и они међу собом тако да је Лужана мало ко остао. По томе је остала узречица, која се онамо често у говору чује: „Да ћемо се поклат` ко Лужани“. Кад се Бијели Павле врати и види шта је било с Лужанима, настани се у селу Сретњи у средини племена и ожени се кћерком бана лужанског. Ту се множило и одатле расељавало његово потомство, и све оно што су притисли од лужанског земљишта, по њима се кажу прозвало Бјелопавлићи.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This