Izaberite stranicu

Сви знате српску историју, знате историју Немањића, косовску историју, знате историју страдања, ратова, губитка држава, сеоба, превиравања, конвертитства, знате историју побједа, јунаштва, знате историју геноцида, знате историју разарања наше земље Југославије и знате шта вам се данас догађа у Црној Гори, рекао је проф. др Милош Ковић у Будви, на Свете Тројице, поводом прославе 800 година Митрополије црногорско-приморске и Зетске епархије.

Он је упитао како то да смо све преживјели ово у ових 800 година од добијања аутокефалности Српске православне цркве.

„Ми као народ имамо јака предања, имамо снажне култове, митове, завјете. То је оно што нас држи 800 година“, рекао је Ковић.

„СПЦ је дуже живјела у туђим царсвтима, у туђим државама у којима је гоњена или је само толерисана како би данас рекли. Турско царство, аустријско царство, Венеција…“, рекао је Ковић и додао:

„Држава Немањића је рођена у манастиру у Хиландару. И када један отац уједињује српске земље, а и прије њега су се звале „српске земље“, када његов син оснива цркву, један оснива, а други утврђује државу и ту између државе и цркве не може да буде сукоба. Свети Сава је основао и Зетску епархију, овдје у Црној Гори и одавде је кретао на своје путеве на исток“.

Он је нагласио да су Епархија зетска, захумска, будумљанска, моравичка, дабарска помјериле православље на запад. Овјде је била охридска архиепископија, такође и католичке бискупије (барску, дубровачку).

„Границе православља су помјеране под зидине католичких градова захваљујући Светом Сави“, подсјетио је Ковић.

Ковић је нагласио колико је српски језик значајан.

„Од Светог Саве српско-словенски је норма српске културе и српског литургијског живота. Наша црква, наш језик су наша упоришта. Онда долази Косово! Писци оног времена Косово тумаче српском издајом, а то је оно што ће и Његош касније рећи „Великаши проклете им душе, на комате раздробише царство„. Грешка је тражена у Душановом времену, онда у анатеми коју је Васељенска патријаршија бацила на српски народ, па је грешка тражена у ономе што се догодило са Светим краљем Стефаном Дечанским, па у ономе шта су Мрњавчевићи урадили са Душановим сином, па онда због Вука Бранковића. Због грехова отаца наших, пропало је царство наше. Турско ропство се тумачи српским гријехом, напуштањем завјета, конвертитством“, истиче Ковић и додаје:

„Обнова Пећке патријаршије под Турцима 1557. све до 1776. године, док она није укинута то је доба у коме је уобличена, створена је српска национална свијест у крилу Српске цркве“.

Ковић наглашава да у доба без државе на територији Османског цартва, проширене су границе српског становништва, а то је све Пећка патријаршија на територији туђих држава, а укоријењена на сјећању и предању на Светог Саву, Светог Симеона, Светог Стефана Дечанског, Светог кнеза Лазара.

„Онај период када је укинута Пећка патријаршија 1776. године долази до превирања и уздиже се Црна Гора са династијом Петровића. У том периоду устанке народа против Турака води црква. Све устанке су водиле владике. У Црној Гори су владике Петар I и Петар II Петровићи устаници и војсковође. То је Црква која се не плаши државе, то је слободна Црква која је научила да живи да страда са својим народом“, истиче Ковић.

„Вријеме Пећке патријаршије је такође вријеме у којем је Црква нераздвојно, коначно и неопозиво стопљена са народом. То је Црква која зависи од државе – она је гоњена, оног тренутка када се Срби дигну на устанак Турци спаљују манастире. До тог часа они их не дирају. Рећи ћу то: Турци не отимају цркве и манастире. Пламен слободе се упалио овде, а онда се пренео и у Шумадију. И када погледате српски устанак, пребројте попа Луку Лазаревића, проту Матеју Ненадовића – јунаке, страдалнике, касније ђакона Авакума, српске свештенике, Митрополита Стефана Стратимировића карловачког који се љути зато што српски свештеници опасују јатагане. Али, он је незванични министар спољних послова Карађорђев. И онда имате обнову српске државе. Српски идентитет, српска припадност се у том потоњем 19. веку више везује, ја бих то рекао, за језик него за Цркву, зато што је потребно да се превазиђе подела између оних који су остали у вери наших отаца и оних који су примили ислам и католицизам. И тако се изашло на тај пут превазилажења међусобних подела, заједничког живота који је водио у југословенску идеју. Али, та југословенска идеја подразумевала је потискивање вере у приватну сферу личне побожности – тако један заветни народ који то остаје, постаје истовремено и народ којем је језик темељ идентитета“, поручио је Ковић и истакао:

„Први светски рат – у кога прво непријатељ, окупатор удара? У Српску цркву. Имате у окупираној Србији наређење бугарских власти где се каже: „Гоните, убијајте српске свештенике! Они су носиоци српске свести. И жене – јер оне подижу Србе“. Имате извештај једног хрватског официра у аустроугарској војсци – повлаче се неки Срби долином Ибра, неће да иду у Албанију, практично беже, било је и дезертера у нашој историји – а он је добио наређење: „Хватајте све мушкарце од 16-46 година и одмах у логоре! А свештенике до 60 година!“

Он истиче да долази вријеме Краљевине Југославије када долази до  ослобођења уједињење. Уједињење наше Цркве, обнову Патријаршије. Али, чак ни у тој југословенској држави Црква не снисходи.

„Сјетите се Кокорданске кризе и побуну Цркве, Споразума Цветковић-Мачек, приступања Југославије фашистичком Тројном пакту и побуну Цркве предвођене патријархом Гаврилом и владиком Николајем. И онда поново страдање 1941-1944/45.  Страхоте које врло добро познајете. Али, где је почео устанак? У јулу месецу ту у Херцеговини. Ко га је водио? Поп Радојица Перишић из села Казанци, који су хтели да избегну судбину суседног села Корита, које су усташе побацале – мушкарце – у јаму. А онда иде заједнички напад на Видовдан, код Гацка. У Србији Лозницу ослобађа четничка војска коју предводе два свештеника – потпуковник Веселин Мисита, игуман Григорије Бојић и поп Влада Зечевић. То је највећи град који је ослобођен у Европи 1941. године. По мом мишљењу, ми не разумемо улогу Српске цркве у ослободилачкој традици српског народа“, говори Ковић и наглашава:

„Рећи ћу само када говорим о Србији 19. века, и та Србија је била наша, али ту се Митрополит Михаило Јовановић побунио против краља Милана Обреновића 1881. године. Зашто? Зато што је Милан Обреновић добио наређење од Аустроугарске да смени митрополита јер „много воли Русију, и много воли српство“. Тада је краљ Милан сменио целу црквену јерархију. Хоћу да кажем да цела српска црква није снисходила ни српској држави – ни Србији, ни Југославији“.

Ковић онда говори о Титовом добу о прогону наше Цркве, стварање нових Цркава, раскол у Америци, стварање Македонске православне цркве у Централном комитету Комунистичке партије Југославије и имате време у којем данас живимо.

„Погледајте шта се данас догађа. То је у ствари објашњење да бисмо разумели ово данас. У Србији имате Цркву која говори једно, када је реч о Косову – најважнијој теми српског народа, и имате државу која говори друго, односно оне које у овом тренутку воде државу. Дакле, Црква је слободна и она говори оно што мисли. Косово је наше, и Црква се позива на Устав, на Резолуцију 1244 – држава то не чини. Овде имамо нечувено стање које нисмо упамтили ни у време Фрање Јосифа под окупацијом, ни у време Сулејмана Величанственог, ни у време Мусолинија, па ни у време Тита – узео је само Ловћен колико знам. Али ово, што ови хоће сада то никада није било. Али када знамо историју СПЦ, када знамо да смо 800 година живи, онда знамо да неће победити!“, поручије Ковић и закључује:

„Погледајте све ове вјекове – нико није побиједио Српску цркву! Српска црква је губила, страдала и увек је била јача кад страда него када покушавају да је купе и да је плате. И благословено је стање у којем она страда као овде и у Епархији рашко-призренској. То је наша Црква – страдалничка Црква! Нико није побиједио Српску православну цркву!“

 

 

Pin It on Pinterest

Share This