На данашњи дан, 21. јуна 1945. јапанске снаге на острву Окинава, које је служило као последња одбрана Јапана у Другом свјетском рату, предале су се америчким трупама.
У прољеће 1945. године рат у Европи је скоро био завршен. На Пацифику је била слична ситуација уз једну огромну разлику, Јапанци су имали другачији начин размишљања од Њемаца. До тог тренутка Јапан никада није изгубио рат, нити је непријатељски војник крочио на тло Јапана. Пораз у њиховом начину ратовања, једноставно, није предвиђен. Предаја је сматрана највећом срамотом за једног војника, па су због тога пружали отпор до последњег метка, а у крајњој немоћи би извршили самоубиство. Умријети за Јапан, умријети за цара, кога су сматрали божанством, била је највећа част за Јапанца васпитаваног од малих ногу у једном строго милитантном друштву. Једна по једна враћане су територије које је Јапан заузео од почетка рата. Напокон, дошао је ред и на територију самог Јапана. Острво Окинава се сматрало дијелом Јапана иако је доста удаљено од четири острва која чине ову земљу и нема пуно сличности и веза са матицом. Јапанска команда није имала никаквих илузија да га може одбранити али јој је било потребно више времена да што боље припреми одбрану главних четири острва. Послали су преко сто хиљада војника да до последњег човјека бране Окинаву. Највећи бојни брод на свијету, „Јамато“ је кренуо у самоубилачку мисију да се усидри уз обалу и са својих девет моћних топова калибра 46 цм помаже пјешадију на копну. Ову грдосију од 72 000 тона потопили су амерички авиони прије него што је стигао до Окинаве. А ионако је имао горива само за пут у једном правцу, а не за назад … Уз све ово, Јапанци су ријешили и да жртвују највећи број својих пилота до тада, у нападима камиказа. То је била највећа поморско – копнено – ваздушна битка у историји. Због великог интезитета паљбе из свих калибара, названа је „Челични тајфун“. Чак 1600 савезничких бродова свих врста чинило је флоту која је кренула у освајање овог острва. За три мјесеца битке Јапанци су је напали са око 1900 камиказа који су потопили 34 брода и још преко 350 оштетили, међу којима и многе велике бродове.
Послије до тада невиђене артиљеријске припреме са мора и из ваздуха, амерички војници су се искрцали на сјеверни дио острва и за двадесет дана га релативно лако заузели. Пакао је настао када су почели са освајањем јужног дијела острва, гдје су многе пећине и тунели пружали одличну заштиту јапанским војницима, ријешеним да што скупље продају своју кожу. Сваки педаљ овог брдовитог дијела острва постао је смртоносна клопка за Американце. Упркос апсолутној доминацији у техници, нападач је трпио стравичне губитке. На крају, од последица бомбардовања прашуме Окинаве су претворене у спаљене пустиње. Скоро све куће на острву су срушене. Око 150 000 цивила је погинуло. Осим 110 000 погинулих јапанских војника, преко 7500 њих се предало, што је огроман број кад се узме у обзир доктрина апсолутне забране заробљавања. Фанатичност којом су већ побијеђени Јапанци бранили Окинаву била је знак што Американце чека ако се искрцају на главни дио непријатељске територије. Ту спремност на жртвовање Американци нијесу могли да схвате али су били свјесни колико ће их коштати инвазија на Јапан. Због тога су се опредијелили за „јефтинију варијанту“ – атомску бомбу. Послије битке, острво пада под америчку управу све до 1972. године када Јапан враћа суверенитет над Окинавом. Међутим, и даље више од трећине острва, и то његовог најљепшег дијела, чине америчке базе. До сада је било небројено демонстрација и захтјева да Американци напусте острво. Њихови војници не одговарају јапанским властима већ искључиво својим, што резултира њиховим бахатим понашањем и неријетким случајевима силовања. Нетрпељивост Окинављана према Американцима је огромна и отворена.
Приредио: Миомир Ђуришић
