– Шта значи Видовдан у српском народу?
Видовдан је дан сјећања на велику жртву љубави, жртвовања самих себе, да би се одбранили ближњи, цркве, светиње твоје заједнице, од најезде и окупације до тада мало познате, а јаке, отоманске војне силе. Величина жртве јунака Косовске битке је утолико већа, уколико нам је из историје, али и из народне поезије, познат несразмјерни однос турске и српске војске. Упркос тој несразмјери, војници Светог кнеза Лазара, у Косовском боју, свјесно су жртвовали своје животе, свједочећи да вјерују у неку већу вриједност од сопствених пролазних земаљских живота. Из перспективе Цркве, та жртва је христолика (наликује на Христову и њоме је инспирисана), а уопштено историјски и културно гледано, Европа и цио свијет знају за жртву 300 Спартанаца код Термопила, и ја не видим нити један разлог да се са подједанким дивљењем и разлозима, не гледа на величину људске жртве у обје те историјске прилике, ако већ некима данас недостаје разумјевање и поштовање према хришћанском аспекту Лазареве и Милошеве жртве.
– Mоже ли косовска етика, заснована на праведности и заштити слабијег, бити уједињујући фактор у друштву, а не извор поларизације и подјела?
Косовска битка је и 28. јуна 1389, подједнако била извор како народног уједињења, тако и великих подјела, па чак и издаје. Ако Христова жртва на Голготи није могла, бар тога дана, да уједини ни све апостоле, а камоли све грађане Јерусалима, бољу судбину није могла да има ни Лазарева жртва, која је апсолутно жељела да сљедује Христовој Голготи и Христовом васкрсењу. Ми данас, Богу хвала, не морамо да имамо тако страшан избор жртвовања голих живота, да бисмо бранили своје светиње. Вјерујем, да постоје и други начини, али је добро да се сви појединачно и колективно испитамо пред надахнућем Косовске битке и жртве косовских јунака, како бисмо и ми постали удионичари њихове побједе. Не треба да се ујединимо наслијепо, без промишљања, без критике и преиспитивања самих себе. Неопходно је проћи и кроз кризу и кроз полемику, па ако – попут Бошка Југовића из народне пјесме – нађемо прече разлога за жртву него за сопствену корист, онда ћемо бити уједињени са Христом и Његовом дубоком човјекољубивом жртвом, а разједињени од гријеха и себичности.
– Историјска Црна Гора Петровића грађена је на косовској мисли. Како је дошло до тога да се та вертикала данас у дијелу јавности перципира као нешто туђе и увезено?
Није ново да човјек постане отуђен од своје прошлости и свог колективног идентитета. То није само случај у једном дијелу црногорске јавности, него тога има свуда по свијету. Ако данас катедрале у Улму, Келну и Стразбуру стоје празне или се користе искључиво за одржавање концерата, онда нам постаје јасно како дио народа у Црној Гори своју сопствену прошлост сматра празном категоријом, коју тек треба испунити новим садржајем. Али као што је то са становишта грађанских слобода легитимно, тако је једнако легитимно да се сопствена традиција чува и обнавља, у духу предака који су прошли животним и духовним путем, којим и ми – по избору слободне воље и дубоке интимне жеље – желимо да пређемо. У том избору да не заборављамо сопствену традицију, једнако смо позвани да наше неистомишљенике не вријеђамо, да им се не ругамо, и да у суживоту са њима, настојимо да разумијемо њихово одрицање од традиције. Увијек остаје отворено питање ко ће коме убједљивије посвједочити разлоге (не кажем ко ће кога аргументима и ријечима убиједити, него кажем: животом посвједочити) своје одлуке: да ли наставити путем вијековне традиције или тражити нове, па чак и потпуно различите садржаје. Европа и свијет живе ту и такву кризу, и чини ми се да управо у овом нашем времену можемо видјети како се народи Европе враћају сопственим духовним и културним изворима, или бар показују повећано интересовање за њих.
– Да ли је косовска идеја у Црној Гори била само покретач ослободилачких ратова или је имала дубљу улогу у очувању моралног закона међу племенима?
Она је у Црној Гори била и једно и друго, па и више од обоје. Да је била покретач ослободилачких ратова види се из текста ”Горског вијенца”, из писама митрополита Данила и пјесама Светог Петра Цетињског, види се из Обилића медаље и Обилића пољане на Цетињу, као и из опширне усмене народне традиције. Да је била чувар моралног закона види се из текста Стеге Светог Петра Цетињског, који Црногорце опомиње примјером косовске издаје. Али је, преко свега тога, идеја косовске христолике жртве била духовна вертикала, која је народу представу о Царству небеском (”благо томе ко довијека живи”) учинила опипљивом, а бројне црногорске жртве у борби за слободу – веома смисленим.
– Како Црква и верни народ у Црној Гори данас балансирају између политичке реалности званичног признања Косова и оне непролазне завјетне вриједности?
Онако како је балансирао син Светог кнеза Лазара, такође Свети Стефан Лазаревић, који је ради очувања опстанка свог народа и народног образа, био спреман да понекад жртвује сопствени, стајући формално на страну убице свога оца, а против западно-хришћанских војних коалиција. Наравно, данас није ситуација идентична, али наглашавам да је Црква таквог човјека, и великог јунака, с правом канонизовала, те да ни ми данашњи, у реалном животу нијесмо у прилици да јасно раздвојимо црно од бијелог, када је у питању државна и међудржавна политика – када већ питате о признању тзв. Косова.
– Како млађе генерације у Црној Гори данас доживљавају Косово – као политичку тему са друштвених мрежа или као живу емоцију према светињама?
Има наравно, и једног и другог. Количински, квантитативно рекло би се да све оде на друштвене мреже, али ми који мање по њима висимо, у прилици смо да видимо реалност мимо тих симулираних заједница: пуне цркве и манастире на Видовдан, пуно младих људи који, рецимо, посте Петровски пост (унутар кога најчешће прослављамо Видовдан) и који често иду на ходочасничка путовања на Косово и Метохију. Другим ријечима, можда никада као сада, наша омладина није на исправнији начин, онај литургијски богослужбени, доживљавала Косовски завјет, као што га доживљава баш данас.
– У чему се данас огледа наш лични, свакодневни „косовски бој“ и шта је кључна порука Видовдана за Црну Гору у 21. вијеку?
Косовски бој, ако је надахнут Христовом жртвом, а јесте несумњиво – онда се он не води увијек и само на бојном пољу историје, него и на личном пољу духовног прегалаштва. ”Домовина се брани лепотом, чашћу и знањем” гласи стих једне од најљепших и најистинитијих пјесма на лијепом српском језику. Па ако је пјесник Ршум у праву, онда је ”косовски бој” и у односу према ближњем, према родитељима, према комшијама… спремност да жртвујемо себе ради других. А и у погледу наших косовско-метохијских светиња, није наш задатак да пођемо тамо и само машемо српским заставама и напјевамо се српских пјесама, него да одемо у миру и питамо како и колико можемо да помогнемо тамошњим Србима, а како и колико да будемо добри гости и сусједи већинског албанског народа? Што чешће и мирније тамо идемо, то ће бити више прилике да нас и Албанци упознају, и да виде колико нама значи оно што је у њиховом комшилуку. А како ће нас упознати и Албанци и Срби са Косова и Метохије, ако ми тамо, у данашњој ери унапређеног саобраћаја, не идемо?
– Како објашњавате суштинску разлику између „косовског мита“ као епске заоставштине и „косовског завјета“ као хришћанског избора Царства небеског?
Разлике су само формалне, оне које се тичу умјетничких и богослужбених облика исказивања. Суштински, и косовски епски циклус, и данашњу умјетност инспирисану Косовским завјетом, као и духовно надахнуће Лазаревим избором Царства небеског, све њих надахњује исти дух Христовог јеванђеља.
Извор: НИН
