Ових дана, преко разних медија, информисани смо о једн ом догађају који је представљен као нешто добро за Улцињ. Неупућени, којих је много из, тако много и разлога, помислили су да се ради о умјетничком дјелу.
Постављање монументалне статуе митолошке виле Флочке на ушћу Бојане представља много више од једног умјетничког пројекта. Она није само декоративни елемент фестивалске сценографије, већ снажан симбол који шаље одређену духовну и културну поруку. Управо зато заслужује озбиљно преиспитивање, нарочито из угла православног хришћанства, а сигуран сам, да и наши суграђани, других конфесија, они истински побожни, дијеле исто мишљење.
Православна Црква од самих апостолских времена одбацује паганску митологију као пут духовне обмане. Бића попут вила, сирена, нимфи и сличних митолошких створења у народном и светоотачком предању нису схватана као безазлене бајковите личности, већ као појаве које могу одвести човјека у духовну прелест и удаљити га од Бога. Свети оци јасно указују, да су такве појаве демонског поријекла. Свето Писмо непрестано упозорава да се човјек не окреће духовима и лажним божанствима, него живоме Богу.
Није случајно што су у бројним народним предањима виле и сирене повезиване са заводљивошћу, опијањем, губитком разума, занесеношћу и пропашћу оних који их сретну. Оне човјека не привлаче истином, него чулношћу, варљивом љепотом и обећањем лажне слободе. Управо због тога православна духовност никада није његовала њихово величање.
Посебно забрињава чињеница да је ова статуа постављена управо на простору који је годинама препознат као мјесто масовних фестивала, хедонизма, прекомјерног конзумирања алкохола и, према бројним свједочењима и извјештајима, употребе различитих врста опојних дрога. Чак и ако нико није имао намјеру да тиме промовише окултизам, симболика постаје веома снажна: митолошко биће које је у предању довођено у везу са омађијаношћу и губитком разума поставља се као заштитни знак мјеста на којем се многи управо добровољно препуштају стању измјењене свијести. Таква симболичка веза не може бити занемарена нити случајна.
Аутори статуе тврде да она представља жену, мајку, сестру и живот. Међутим, поставља се питање – да ли се истинско достојанство жене заиста представља нагим тијелом? Да ли се мајчинство, пожртвованост, чистота и сестринска љубав изражавају кроз наглашену еротизацију женске фигуре? Православље одговара одлучно – не.
Жена је у хришћанству икона живота, љубави и жртве. Најузвишенији лик женствености јесте Пресвета Богородица – оличење смирења, чистоте и послушности Богу. Насупрот томе, нага фигура са наглашеним тјелесним облинама не симболизује материнство, већ ставља нагласак на чулност. Уздигнута глава лако се може доживјети као симбол самодовољности, гордости и пркоса, а положај тијела који подсјећа на лотос асоцира на источњачке духовне праксе које немају никакве везе са православним молитвеним искуством.
Није спорно да умјетност има право на симболику. Али није свака симболика духовно неутрална. Симболи обликују свијест народа, нарочито младих. Када се паганско митолошко биће постави као монументални знак једног простора, шаље се порука да мит постаје узор, а не само легенда.
Хришћанин не треба да живи у страху од статуа, нити да у сваком умјетничком дјелу види демонску силу, али је позван да расуђује. Тамо гдје се велича паганска митологија, гдје се људско тијело претвара у предмет култа, а мјесто повезује са опијањем и страстима, православна савјест има право и обавезу да упозори.
Јер, човјек није створен да буде опијен митом, чулношћу и пролазним заносом. Створен је за Истину. А Истина није митолошка вила, него Личност Господа Исуса Христа, који једини човјеку дарује истинску слободу, достојанство и живот вјечни.
Протојереј СинишаСмиљић
