Izaberite stranicu

На данашњи дан, 15. јуна 1862. године на Чукур-чесми у Београду турски војник убио је српског дјечака што је изазвало сукобе у граду. Турци су потом са београдске тврђаве, гдје је био смјештен њихов гарнизон, бомбардовали Београд.

Средином XIX вијека односи Србије и Турске били су на граници ратног стања. Иако формално призната као самостална цјелина у оквиру Османског царства, Србија није имала независност и кнез Михаило је, по свом другом доласку на власт 1860. године, као један од главних циљева поставио дефинитивно ослобађање од турске власти. Ситуација у градовима у којима су боравили турски војници била је још наелектрисанија. У Београду су постојале двије полиције – српска је била надлежна за спорове међу српским живљем, а турска међу турским становницима. А онда је догађај који се збио једног врелог јунског поподнева 1862. године изазвао прави мали рат…Шта се заправо десило тог кобног 15. јуна 1862. године код београдске Чукур чесме до данас није у потпуности расвијетљено. Постоји више верзија о личностима и узроцима догађаја, али је само исход поуздан и поткријепљен документима.

Сава Петковић био је тек дјечак. Иако је био из села у Београд је стигао коју годину раније како би изучио занат. По једној верзији, један турски војник је отео Сави крчаг из руку како би се напио. По другој, дјечак је био тај који је у општој гужви у гурању око чесме разбио крчаг Турцима. Турци су тражили да пију воду из Савиног крчага, а дјечак то није дозволио. Шта год да је био повод, Турци су реаговали бурно и насилно. Саву су ударили крчагом у главу и дјечак је пао окрвављен поред чесме. Постоји и верзија по којој је на њега један низам потегао бајонет и убио малог Саву, али она је историјски непотврђена. Убрзо је наишла српска патрола, а за њом и турска и дошло је до оштрог вербалног обрачуна. Српски жандарми покушали су да приведу одговорног низама, али су Турци онда запуцали и у општем метежу убијени су Сима Нешић и жандарм Ђорђе Нишлија. Вијест о догађањима код Чукур чесме као муња су се пронијели Београдом. Убрзо потом, читав град је плануо, а нагомилано незадовољство је експлодирало. На све стране чули су се експлозије и борба на улицама је почела да се распламсава. Један догађај подстакао је низ нових и одлучујућих. Тада су Срби заузели Варош капију и Сава капију, а вијест је стигла и до осталих градова у Србији. Кнез Михаило је, из Шапца гдје се тих дана налазио, послао ултиматум Турцима да до осам часова увече напусте варош. Српско становништво је подигло барикаде за одбрану. Следећи дан 16. јун протекао је у миру, али је већ наредни био судбоносан за Београд. Турци су се повукли у Београдску тврђаву и почело је бомбардовање које је сијало смрт међу српским цивилима. Погинуло је око 50 грађана и војника, изгорело 20, а уништено око 357 кућа. У току јула исте 1862. године, у Канлиџи поред Цариграда започети су мировни преговори на којима су учествовали Француска, Енглеска, Русија и Аустрија. На интервенцију страних конзула, прије свега британског конзула Лонгворта, тада је закључено примирје које су потписали Ашир-паша и министар Илија Гарашанин, као и представници страних сила. Тада је донијета одлука да се турско становништво које живи ван утврђења исели из Србије. У наредних годину дана отишло је више од осам хиљада Турака. Након дугих дипломатских преговора и борбе, средином марта 1867. године кнезу Михаилу је у Цариграду турски султан предао ферман о предаји градова Београда, Смедерева, Шапца и Кладова. Исте године кнез је добио кључеве Београдске тврђаве.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This