Само име Стефана Митрова Љубише било је довољно да култни Коларац испуне изданци српског приморског пламена Паштровића са својим пријатељима на јединственој књижевној вечери у част славног им претка и саплеменика. У оквиру манифестације Љубишиних дана књижевни програм на Коларцу организовало је Удружење Паштровића и пријатеља „Дробни пијесак“. Обраћајући се публици Митар Давидовић, члан УО Удружења, захвалио је београдском Коларцу, издавачима, предавачима и тиму организатора из „Дробног пијеска“, а затим је Јована Тодоровић прочитала писмо предсједника Удружења, проф. др Павла Р. Анђуса, у ком је исказао жаљење што због пословних обавеза није у могућности да присуствује књижевној вечери. Анђус је тим путем поздравио све госте и учеснике, што је потом урадила и уредница предавачког програма Коларца Ана Вукмановић. Окупљенима се у име промовисаног издања „Горског вијенца испред издавача ЈУ Музеја и галерија Будве обратила Милица Станић Радоњић, а испред београдске „Просвете“ Драган Миленковић, поводом промоције Љубишине „Скочиђевојке“, коју је та издавачка кућа објавила 2017. године. Станић Радоњић је говорила о фототипском издању „Горског вијенца“ који је славни Паштровић, српски политичар и књижевник Љубиша, објавио у Задру 1868. године и репринту који је лане освануо у издању ЈУ Музеји и галерије Будве и Национална библиотека Црне Горе „Ђурђе Црнојевић“ са Цетиња. Публика је упозната и с бројним манифестацијама које је будванска установа приредила у текућој и 2017. години у част Стефана Митрова Љубише.
Директор „Просвете“ Драган Миленковић открио је личну приврженост Љубиши, који са свега 19 година постаје општински секретар у Будви, и нашем приморју. Осврнуо се и на богато наслеђе које је Љубиша оставио Паштровићима и свим Србима. Академик Радомир Ивановић говорио је о историји издавања „Горског вијенца“, као и о критикама Његошеве књиге. Осврнуо се и на заједничке изворе образовања и инспирација Петра II Петровића Његоша и Стефана Митрова Љубише. Поменуо је и бројна нова издања поводом 170. годишњице „Горског вијенца“ и најавио међународни скуп о Љубиши у организацији ЦАНУ.
Др Зоран Живковић је истакао Медитеран као заједничку црту Његоша и Љубише, говорио о јунаштву њихових ликова, али и о њиховој скромности. Навео је да је Љубиши Његош био инспирација и да о томе свједочи и некролог који је написао поводом смрти владара Црне Горе, највећег српског мислиоца и књижевника.
Др Мила Медиговић Стефановић подсјетила је на бројне скупове одржане на Коларцу у част Његоша и Љубише и на запис Црњанског о скрнављењу Његошеве гробнице од стране Аустријанаца. Говорила је и о усамљеничком животу у иностранству ова два велика писца и због чега су Љубишу називали „Његош у прози“.
Драмска умјетница Јована Тодоровић, прочитала је стихове пјесме „Његош у Венецији“ Милоша Црњанског и одломке из критике Нићифора Дучића Љубишиног издања „Горског вијенца“.
Вече на Коларцу било је, да подсјетимо, у част великог сина Паштровића рођеног у Будви, последњег дана фебруара 1824. године, кога је смрт затекла 23. новембра 1878. у Бечу, одаклеје 1885. године пренесен у завичај. Оно по чему је Љубиша највише стекао глас као књижевник су приповјетке, а све је, мада се он књижевним радом, у мањој мери, бавио и раније, написао за последњих 10 година живота, од 1868. до 1878. године. Први самосталан рад на пољу српске приповјетке био је „Шћепан Мали“, објављен у алманаху , Дубровник за годину 1868. По избору предмета, који је у суштини узет из Његошевог „Лажног цара“, види се како је у том првом прозном огледу истицао великог ловћенског пјесника. Истовремено, ово дјело представља његово окретање ка самосталном књижевном раду.
Као неоспорни књижевни мајстор, све што је виђао у народу, претварао је у књижевно дјело и тако остављао свој умјетнички печат. Са знањем народног језика и великом љубављу према њему, приказивао је живот народа, осликавао народне обичаје и настојао да покаже начин на који народ мисли, о разним појавама у свијету и о животу. Ово се посебно примјећује у приповјеткама као што су „Кањош Мацедоновић“, „Скочиђевојка“, „Продаја патријаре Бркића“, „Поп Андровић“ итд. Слике и типови тих новела оцртани су живо у свакој реченици, откривајући тако интересантну историјску прошлост завичаја, причајући догађаје онако како су текли и како би неки вјешт говорџија, могао да прича на селу. Њиховим простим и у својој језгровитости, сликовит говор истиче љепоте осликавања и поређења, богатим народним говором. Ова вриједност његових приповједака, цијењена је за његовог живота, а лако се уочава и данас. Јер, како је и сам Љубиша напомињао, он се пишући своје приповјетке, руководио жељом да се очува „неколико знаменитих догађаја своје отаџбине“ и да се узгред опише „начин живљења, разговори, па најзад и врлине и пороци његових земљака“ и да се то све преда наредним генерацијама, онако како је „чуо и упамтио од старијих људи,“ јер се „свагдан те ствари преображују и гину, што је код шири дотицај са светом и поплавица туђинства“.
М.Њ.
Извор: Дан
