Свима су, сматра Ник Вујичић, потребни инспирација, нада и вјера, а младима посебно. Вјерује да би његов живот можда био другачији да је као дјечак, док је трпио понижења и био депресиван, срео некога попут њега
У препуном Парохијском дому у Никшићу говорећи о вјери, Богу и праштању Ник Вујичић, свјетски познат мотивациони говорник, казао је да му је драго што људи на Балкану разумију страхопоштовање према Богу.
„Моји родитељи знају шта је рат, глад, и увијек су ми говорили да морам бити захвалан за оно што имам. Говорили су ми да не будем љут на Бога за ствари које не разумијем, већ да будем захвалан за оне ствари које разумијем“, казао је Вујичић.
Свима су, сматра он, потребни инспирација, нада и вјера, а младима посебно. Вјерује да би његов живот можда био другачији да је као дјечак, док је трпио понижења и био депресиван, срео некога попут њега.
„Када сам био мали нијесам вјеровао да имам наду, да ћу да се оженим, да имам дјецу. Данас сам схватио да Бог може од ваших сломљених комада да направи чудо када дате сломљеним комадима шансу. Не могу да загрлим дјецу, али када мој старији син, који је височији од мене, плаче он мене загрли. Не морам да држим жену за руку, ја треба да држим њено срце. И то је важније“, казао је Вујичић.
Свима је потребан опрост, казао је Вујичић, и људи када схвате да су сви грешни и да нико није савршен, могу бити слободни да праштају другима.
„Када вјерујемо у Бога разумијемо да не постоји ни једна особа која је мање важна од друге, да морамо да праштамо, иако је често тешко праштати. Уколико је Бог теби опростио, онда и ти треба да опростиш другоме. Ми који нијесмо заслужили опрост, а добили смо га од Бога, слободни смо да праштамо другима, јер схватамо да смо сви једнаки. Зато се молимо и за наше пријатељи и за непријатеље“, поручио је Вујичић.
Сврха живота, казао је он, није преживљавање, већ могућност да некоме помогнеш, да будеш истински срећан.
„Мој отац има 61 годину и има рак. Иако је његово тијело ослабљено, очи су му и даље прозор у душу. Када имате јаку обновљену душу то је зато што познајете истину да новац ништа не значи. Он помаже, али не заснивајмо нашу срећу на новцу“, казао је говорник који је схватио да од руку и ногу постоје и важније ствари.
То су мир, сврха, снага и храброст, то је жеља да помажете.
„Ја нијесам увијек срећан, ја још увијек понекад плачем, али је Бог велики и ја сам му захвалан на свему“, поручио је Вујичић.
Протојереј Бобан Јокић поздравио је госта цитатом Ивана Буњина уз напомену да је Вујичић успио да горку сузу претвори у златну, не сачувавши је само за себе, већ је изашао да свједочи свијету да новчић има и другу страну, и да смисао живота није у очајању и безнађу, већ у снази, радости и миру.
“И цвијеће, и бумбари, и трава, и класје, и плаветнило, и подневна жега… Доћи ће вријеме – Господ ће блудног сина да упита: ‘Јеси ли био срећан у животу земаљском?’ И заборавићу све – сјетићу се само ових пољских путева између класја и трава. И припивши се уз милосрдна кољена нећу моћи да одговорим од слатких суза”.
Јокић се захвалио Еванђеоском удружењу студената који су омогућили долазак Вујичића.
Светлана Мандић
Фото: Светлана Мандић
Извор: Вијести
Видео: Нови ТВ
Вујичић говорио и у Подгорици: „Страх од самоће је највећи хендикеп“
Након што је свјетски мотивациони говорник Ник Вујичић успио да напуни спортски центар „Морача „поручио је да „можемо бити чудо за неког другога, иако сами немамо чудо.
Он је појаснио да ако човјек без руку и ногу може помоћи једној особи, да у том случају сви можемо помоћи једни другима.
[pullquote]
И атеисти се моле Христу ако је Вујичић пилот на њиховом лету
Вујичић тврди да се често шали са људима које сријеће на рачун свог хендикепа, а поготову са дјецом.
Дјеца некада знају да ме изненађено питају шта ми се десило. Ја фм нервозно одговорим: *Од цигарета! Немојте никада да пушите!’, причао је Вујичић, на шта се публика смијала.
Чак је, тврди, једном Изигравао пилота на једном лету, на шта га је наговорио пријатељ, пилот по професији, док су путници бурно реаговали. Обукао сам пилотско одијело и дочекивао путнике. Говорио сам им: ‘Веома сте срећм’ фер данас пробамо нову технологију.’ Били су избезумљени и чуо сам у позадини како шапућу, али још нијесу у потпуности убијеђени. Али када сам узео микрофон и почео да им се захваљујем што су на мом лету и атеисти су почели да се моле Христу, казао је Вујичић.
[/pullquote]
Тридесеттрогодишњи Аустралијанац, поријеклом са наших простора, рођен је са „тетра-амелиа синдромом, генетским поремећајем којег карактерише недостатак сва четири екстремитета.
Међутим тај недостатак није спријечио Вујичића да скакуће по сцени и збија шале са својим „малим стопалом и својим шармом, откаченим хумором, забавном комбинацијом српског и енглеског језика анимира публику, која је била одушевљена њим.
рекао је да је као дијете желио само руке и ноге, јер је сматрао да ће му то донијети мир, али да му је у ствари требало да пронађе своју сврху.
Тврди да говором највише жели да утиче на дјецу и да је био разочаран када је чуо да Црна Гора има једно сиротиште.
„На својим путовањима сријећем много сирочића. Чуо сам да Црна Гора има само једно сиротиште, што је јако лоше. Желим помоћи да Црна Гора добије још једно сиротиште, казао је Вујичић.
Он је навео примјер када је током једног говора у публици уочио дјечака без руку и ногу, са малим стопалом, као што је његово, и позвао га на сцену.
Нијесам могао да му ‘бацим пет’, јер нијесмо имали руке. Пришао сам му и дотакао његово мало стопало мојим. Насмијао се, а сви присутни су заплакали. Том дјечаку сам промијенио живот, а знам колико би мени било лакше да сам у том узрасту упознао неког као ја, да су моји родитељи упознали неког са истим хендикепом. Страх од самоће највећи је хендикеп од свих хендикепа. Ако сами нијесте имали чудо, то не значи да не можете бити чудо за неког другог, причао је Вујичић.
Он је гостовао и у препуном Парохијском дому у Никшићу, гдје је говорио о вјери, Богу и праштању.
„Када сам био мали нијесам вјеровао да имам наду, да ћу да се оженим, да имам дјецу. Данас сам схватио да Бог може од ваших сломљених комада да направи чудо када дате сломљеним комадима шансу. Не могу да загрилм дјецу, али када мој старији син, виши од мене, плаче он мене загрли. Не морам да држим жену за руку, ја треба да држим њено срце“, казао је.
Сврха живота, тврди, није преживљавање, већ могућност да некоме помогнеш и будеш истински срећан.
„Мој отац има 61 годину и има рак. Иако је његово тијело ослабљено, очи су му и даље прозор у душу. Када имате јаку обновљену душу то је зато што познајете истину да новац ништа не значи. Он помаже, али не заснивајмо нашу срећу на новцу“, истакао је.
Програм у спортском центру су својим учешћем обогатили црногорска пјевачица Андријана Божовић и дјеца из НВО „Зрачак наде“ и Дневног центра из Пљеваља.
Иван Чађеновић
Фото: Филип Рогановић
Извор: Вијести
