Манастир Стањевићи 1990. године
Кратки историјат манастира
Најстарији подаци који говоре о настанку овог манастира су из половине 14 вијека. Војвода Никола Стањевић се спомиње као један од угледних племића цара Душана (1331-1355). По сачуваној традицији, он је на овом простору основао манастир који је кроз вјекове имао бурну историјску путању. Уз војводу Николу, као велики добротвор и обновитељ манастира спомиње се и војвода Ђурђе Ђурашев Црнојевић (дјед зетског кнеза Ивана Црнојевића), господар Грбља, Светомихољске метохије и планинског масива изнад Боке Которске, под врховном влашћу деспота Стефана Лазаревића (1392-1427). Овај војвода Ђурђе подигао је на брду пред манастиром утврђење и цркву посвећену Светом великомученику Георгију, чији су остаци сачувани до наших дана, а на простору манастира свој дворац. Братија овог манастира сваке године, на Ђурђевдан, 6. маја врши богослужење међу сачуваним зидинама цркве на Ђурђевцу.
Са продором турске војске, крајем 15. и почетком 16. вијека манастир је запустио и током 17. вијека водио се као метох манастира Свете Петке у Будванском пољу, у чијем је обнављању тадашњи митрополит зетски Рувим 1630.г. користио и приходе са посједа манастира Стањевићи.
Нови живот манастир започиње почетком 18. вијека, у вријеме митрополита Данила Петровића Његоша (1697-1735). Послије разарања првобитног Цетињског манастира 1692. од стране Венецијанске војске и обновљеног Цетињског манастира који је 1714. разорила турска војска, владика Данило је десет година боравио у манастиру Стањевићи, до обнове Цетињског манастира 1724. У то вријеме, владика Данило је од новчане помоћи добијене из Русије, обновио манастирски комплекс тј. конак и подигао манастирску цркву. Његово дјело довршио је митрополит Сава Петровић Његош (1735-1781), који је освештао манастирска цркву Свете Тројице 1736. године о чему свједочи запис у Љетопису Цетињског манастира у којем пише сљедеће: „Љета Христовог 1736 године сагради владика Сава на Стањевиће цркву храм живоначелније Тројица и манастир…“ Средином 18. вијека, манастир је имао највећи процват као духовни центар чему су у многоме допринијели својим радом митрополит Сава и његов синовац и помоћник, митрополит Василије Петровић Његош (1750-1766). О висини умјетничког домета манастира у то вријеме свједоче двије главне иконе са иконостаса манастирске цркве, Свете Тројице и Пресвете Богородице, које је урадио знаменити иконописац јеромонах Максим Тујковић 1738. У манастир Стањевиће код владике Саве долазиле су многе знамените личности, а међу њима и јерођакон Доситеј Обрадовић, велики народни просвјетитељ, оснивач Богословије (1811) и Велике школе (1813) у Београду и први министар просвјете у ослобођеној Србији. Њега је на Васкрс 1764. митрополит Василије рукоположио у чин јеромонаха у овом манастиру. Недуго затим, почетком друге половине 18. вијека венецијанска војска је опљачкала и разорила манастир, али га је вриједни владика Сава 1770. обновио. У обновљеном манастиру отворио је и школу за стицање основа писмености и спремање свештеничких кандидата. Један од ученика био је и потоњи митрополит Петар I Петровић Његош. Митрополит Сава упокојио се 26. фебруара 1781. у манастиру Стањевићи гдје је био и сахрањен а касније, кад је манастир лаицизиран, пренијет је у Цетињски манастир.
У вријеме митрополита Петра I Петровића Његоша (1784 – 1831) – Светог Петра Цетињског, манастир је био један од главних духовних и народних центара. Свети Петар је овдје дуго боравио (1790-1809). Под сводовима овог манастира написао је велики број посланица тј. писама са поучним ријечима свештенству и народу Црне Горе, Брда и Приморја, од којих је до наших дана сачувано 29. Под сводовима овог манастира Свети Петар је са народним представницима срочио и уобличио први дио „Стеге“ законика од 16 чланова и објавио га на празник Преображења Господњег, 19/6 августа 1798. То је била објава првог законика у нашем народу после Душановог законика 1346. године.
Митрополит Петар II Петровић Његош је у почетку своје службе често боравио у Стањевићима. Сматра се да је овдје написао и свој знаменити спјев „Луча Микрокозма“. и имао сусрете са знаменитим људима из Приморја и других страна а међу њима је био и Вук Караџић. Рус Јегор Коваљенски оставља најљепше реченице о Стањевићима, инспирисан монументалношћу здања, називајући га „народним чудом и највећом грађевином у Црној Гори“. Притиснут историјским недаћама и силом дипломатије Хабсбуршке (Аустро-угарске) монархије, новог господара ових простора од 1815., Његош је био принуђен да 1837. г. уступи манастире Стањевиће и Подмаине под њену власт. Од новца који је му је Аустрија исплатила за ова два манастира и њихов земљишни посјед, подигао је 1839. г. нови манастирски конак Цетињског манастира са домом за митрополите, у народу познату Биљарду.
Манастир Стањевићи 1998. године
Аустријска власт је од 1837. претворила манастир Стањевиће у пограничну караулу са 20 војника, а манастирски објекти, црква и конак, дозидани су и стављени у функцију фортификацијског објекта. Приликом Бокељског устанка против аустријске власти 1869. домаће становништво, Побори, Маини и Грбљани, разорили су тај објекат који је аустријска власт ствавила у фукцију раздиобе једног истог народа. У таквом стању био је бивши манастирски комплекс сљедећих 120 година. Сурови атмосферски услови и земљотреси оставили су разорног трага на рушевинама манастирског комплекса. Ступањем на митрополитску службу Митрополита Амфилохија Радовића (децембра 1990) почиње свеобухватна обнова духовног и црквеног живота у Митрополији са више стотина богослужбених објеката. Митрополит Амфилохије је са министром вјера у Влади Црне Горе др Слободаном Томовићем и предсједниоком општине Будва г. Ђорђијем Прибиловићем посјетио мученичке рушевине манастира у љето 1994. г. Тада је донијета одлука да се обнови овај знаменити духовни и историјски центар. За првог игумана манастира Митрополит је именовао јеромонаха Димитрија Благојевића (1952-2004), који је десет година водио обнову манастира, све до преране смрти, а тај посао је наставио вриједни јеромонах Јефрем Дабановић, садашњи игуман манастира. Прво је пробијен колски пут уз помоћ Војске Југославије (1995/6) и доведена струја уз помоћ Електропривреде ЦГ а потом се приступило рашчишћавању рушевина и обнови на основу пројекта урађеног на основу сачуваних описа и цртежа првобитног манастира из 1768. Пројекат је одобрен од републичког Завода за заштиту споменика културе. Цјелокупан манастир се још увијек обнавља, почевши од 1994. године. Обнова манастира врши се од добровољних прилога народа. Упоредо са обновом манастира обнавља се и богослужбени живот ове светиње кроз свакодневно и празнично богослужење (Васкрс, Божић, Бадњидан…) а посебно је свечана прослава манастирске славе Тројичиндан.
Поред велике обнове манастира Стањевићи, ове „друге престонице Црне Горе“, како су га звали у доба Петра I Петровића Његоша, вриједно братство манастира изградило је и скит посвећен Светој Петки у Бјелопавлићима, на приватном имању које је приложио Митрополији сабрат манастира монах Данило Бабић. Некадашњи скит је данас установљен као засебни манастир.
Манастирска здања
Овај импозантни манастирски комплекс је издужено здање, једноставних, строгих форми, са наглашеним карактером утврђења. По просторној концепцији био је сличан другим значајним манастирима Подмаинама, Ћелији Добрској, Горњим Брчелима, па донекле и Цетињском манастиру. Бочна кула, волтови у приземљу, одвојени звоник, спрат који израста из кровне масе приземља представљају елементе које сусрећемо и на поменутим манастирима.
Манастирски комплекс чине: црква Свете Тројице, црква Светог Ђорђа, манастирски конаци и зграда за економске намјене.
Манастир Стањевићи данас
Храмови
Храм Свете Тројице
Од цијелог комплекса Стањевића најбоље је остао сачуван храм Свете Тројице који је избјегао минирања 1869. године. Храм се налази у источном дијелу комплекса, издвојен подужним зидовима и апсидом из његовог ткива. То је изванредно пропорционална и правилно зидана грађевина, једнобродне основе са полукружном апсидом. Градиво је двобојни камен, црвенкасти и сиви, квалитетно клесан. Црква је освијетљена по једним прозором на подужним зидовима и на апсиди. На свим фасадама Цркве у висини пода, са спољне стране, тече камени вијенац, полукружног пресјека који се понавља и испод крова. Да би се приступило у Цркву, улази се у један дозидани засведени простор, који је пресјекао западну фасаду храма и дјелимично заклонио четвртасту нишу, која се налази у висини уобичајне розете. Унутрашњост је засведена правилним полуобличастим сводом ојачаним попречним луковима. Између два пара пиластера, на подужним зидовима, налазе се прислоњени у тјемену благо преломљени лукови. Једини архитектонски украс су плитко профилисани капители пиластера. Под је изведен од фино клесаних камених плоча. Слично екстеријеру и ентеријер цркве је беспрекорно занатски изведен, са правилним слогом употријебљеног градива. Нема трагова да је унутрашњост била малтерисана. У вријеме претварања Стањевића у тврђаву, Аустријанци су изнад Цркве, пратећи њене зидове, подигли један објекат за топове. Приликом овог надгарђивања уклоњен је кров са Цркве, тако да је она добила неку врсту спрата. Употријебљени матерјал је грубље обраде, па се дозидани дио разликовао од оригиналног храма.
Храм Свете Тројице нема иконостаса а од некадашњег су сачуване само двије вриједне престоне иконе.
Храм Светог Ђорђа
Храм Светог Ђорђа налази се јужно од остатака тврђаве на брду Ђурђевац у близини манастира. Црква је саграђена 1425-26. године и данас је у рушевном стању.
Начином градње, вјештином зидања и складним пропорцијама, иако мала, представља један од најљепших објеката градитељства То је подужна мала грађевина, скромних спољних димензија (укључујучи и полукружну апсиду) 5,5 м дужине и 3,9 м ширине, док унутрашње димензије црквице, због дебљине зидова цца 70 цм, износе 4,1 м дужине (са минијатурним олтарским простором, чија је дубина само 60 цм) и 2,5 м ширине. Саграђена је од лијепо обликованог тесаника, поређаног у правилне редове . Главни улаз у цркву је са западне стране док је са источне, мала полукружна апсида. Сјеверни зид цркве прислоњен је уз природну стијену, пратећи конфигурацију терена, тако да се стиче утисак да је црква дјелимично укопана. На остацима јужног зида налази се мања правоугаона ниша и прозорски отвор, који се шире према унутрашњем дијелу цркве. Такође, и на сјеверном и источном дијелу зида, налазе се двије четвороугаоне нише, различитих димензија. За часну трпезу је служио, доњи дио малене апсиде, подигнут 70 цм од пода Цркве, израђен од једног комада камене плоче, полукружног облика ). Под у Цркви, постављен је од камених плоча, црвенкасто – сиве боје, ручно клесаних, различитих димензија и неправилног слога .
Прије урушавања крова, црква је била засведена полуобличастим сводом, који се ослањао на зидове цркве. Испод некадашњег свода, на бочним странама, био је изведен вијенац, који је данас очуван на унутрашњем дијелу сјеверног зида. Својим стилским карактеристикама, начином градње и нетипично изведеном апсидом и часном трпезом представља јединствен и риједак примјер грађевине тога времена.
Малих и складних пропорција, са свим елементима које посједују једнобродне грађевине, већих димензија, изузетног градитељског умијећа, квалитета и обраде употријебљених материјала, са специфично изведеном апсидалном конхом и часном трпезом, које су утопљене у масивни дио источног зида, што представља риједак примјер код сакралних објеката, разлози су због којих се сматра да црква Светог Ђорђа као културно добро посједује критеријум” јединственост и ријеткост у оквиру своје врсте”.
Конак
Изузимајући храм који је дио ткива манастирског комплекса, може се казати да је у ствари читаво издужено импозантног здање конак са разним садржајима, које треба да има манастир који жели да настави духовну и народну мисији започету за вријеме митрополита из светородне лозе Петровић Његош.
Манастир Стањевићи данас
Свете мошти
У цркви су похрањене у мошчевицима 25 частица разних светитеља и мученика од другог до двадесетог вијека, које је Света Тројица сабрала у свој дом за благослов онима који у њега долазе.
Драгоцјености у манастиру
Од драгоцјености манастир посједује један број рукописних и штампаних књига, архивска документа, старе фотографије, легате, иконе, сасуде, одежде и др. Од иконостаса из Св. Тројице сачуване су само двије престоне иконе, које су биле похрањене у храму Св. Јована у оближњим Поборима, гдје су се налазиле и у вријеме земљотреса 1979. године. На икони Богородице са Христом сачуван је опширни запис из којег се види да је „иконе и ћемере“ насликао Максим Тујковић, 1738. године, по налогу владике Саве Перовића Његоша. Богородица је приказана са Дјететом на пријестолу, а са страна су двије мале фигуре мелода са раширеним свицима. Друга икона, Св. Тројица веома је оштећена и сачувана само у траговима, тако да је стилски, тешко читљива. Иконописац Максим Тујковић, био је надарен сликар, препознатљивог стила. У Манастиру Никољцу у Бијелом Пољу, потписао се као: рукодјелац калуђер, Максим Тујковић од Манастира Цетиња. Од новијег времена манастир има и галерију од 24. портрета митрополита и знаменитих личности.
Јован Б. Маркуш
