О Мојковачкој бици, мало скрајнутој из историјских читанки, није се много писало, иако се данас већина историчара слажу са чувеном дефиницијом још чувеније херојине Мојковачке битке, Василије Вукотић: „да није било Божића на Мојковцу не би било ни Васрса на Кајмачалану“. О овом судбоносном окршају при повлачењу Српске војске преко Албаније до Крфа објављено је тек неколико студија и две озбиљније књиге писца Ћамила Сијарића и професора Александра Драшковића. Творци Краљевине СХС, у чију су гробницу сахрањене две српске државе, Србија и Црна Гора, у интересу нове, неприродне творевине, на све начине настојали су да минимизирају велики подвиг Црногорске војске на челу са сердаром Јанком Вукотићем. Осим по неустрашивости црногорских горштака, који су гинули на ногама да не би живели на коленима, и њихових надљудских напора да се успешно одупру вишеструко бројнијем (150 000 аустроугарских војника, 43 000 црногорских војника) и технички неупоредиво опремљенијем непријатељу (митраљези и артиљерија 7:1), ова битка ће остати уписана као јединствен пример страдања за ближњега. Вековима надахњивани косовским митом и Милошевом „жертвом благородног чувства“, Црногорци, не само што су се одупрли надмоћнијем непријатељу, већ су и појединачним јуришима на немачка митраљеска гнезда подизали борбени морал, а племенски и браственички одреди и чете скоро да су се такмичили у томе ко ће се већим подвигом и витешком погибијом винути у бесмртност.
Идеал „спаси ближњега свога по цену сопственог живота“ даје овом подвигу један узвишени, антички елемент у ком је сажета сва фолософија Јеванђеља и хришћанског страдања.
Морал бранилаца ни у једном тренутку није поколебан и поред чињенице да је непријатељ већ био овладао скоро целокупном територијом Црне Горе, да је престони град, Цетиње, окупиран, а на Ловћену, олтару слободе, пободен немачки барјак. Држава је била на коленима, Влада се спремала да потпише капитулацију, настао је хаос и метеж на који се браниоци оступнице нису освртали. Главна преокупација сердара Јанка Вукотића, команданта Санџачке војске, била је да поквари непријатељске планове о пресецању српских колона у повлачењу према Албанинији. Врховна команда Српске војске на овом правцу усмерила је око 90 000 војника и неколико хиљада избеглица. Сердару Јанку „с крвавог бојишта“ из шанчева крвљу освештаних, који по неколико пута падају из руке у руку, стизали су извештаји о губицима али и они, још битнији, о кретању трупа Српске војске.
Антоније Ђурић, један од највећих хроничара српског страдања у Првом светском рату, бележи исповест Василије Вукотић, кћерке и ордонанса сердара Јанка Вукотића, која је лично дешифровала извештаје са терена и прослеђивала оцу и осталим официрима:
„Мом оцу, свакодневно стижу извештаји о кретању србијанских трупа: знао је, из дана у дан, да су поједини делови избили на обале Скадра, други су у том часу били у Тузи, трећи у маршу према Подгорици, четврти, такође у маршу према Андријевици и Матешеву, пети између Андријевице и Виницке, а последњи у пределу Ругова…“
Уочи судбоносног окршаја на Мојковцу, Василија оставља сведочанство о прослави Бадње вечери у Колашину, које неодољиво подсећа на ону пред Видовданску вечеру уочи Косовског боја:
„Војници и официри су насекли бадњаке и запалили велику ватру пред зградом у којој се налазио Штаб. Бадњак је први наложио сердар Јанко, па редом официри и војници, бацајући на пламен храстове гранчице, које су варничиле и пуцкетале. Ја сам међу њима била једино женско чељаде. Дочекивала сам их са упаљеним житом. Плануше пушке и означише почетак великог славља(…) Одјекнуше гусле, песма испуни простор и све ме то подсети на сцене из ″Горског вијенца ″. Ноћас, уочи великог празника, осећам да сви слуте да ће сутрашњи дан бити обојен крвљу, да ће се сутра сударити две војске, једна малена али храбра, која брани своје куће и свој голи крш, своју чељад и своје мајке и друга, силна и јака која је кренула да освоји туђе да нас учини робљем…Ђуро Вукотић наздравља Његошевим стиховима – Нека буде борба непрестана, нека буде што бито не може, крст и топуз нека се сударе. На крају здравице додаје : Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу…“ .
Признање непријатељу одао је аустријски пуковник Рихтер:
„Храброст црногорског војника нема премца у историји ратова… Ту сте могли видети црногорског војника како голорук налеће на бајонете противника. Та малобројна, примитивно наоружана црногорска војска данима је задржавала на мојковачком терену знатно бројнију, модерно наоружану аустроугарску војску и одступила је тек онда када је сваку стопу земљишта залила својом и непријатељском крвљу.“
У објективност пуковника Рихтера, свакако, не можемо сумњати, као ни у историјску важност битке, коју су неки хроничари с правом назвали „црногорским термопилима”.
Нажалост, иако није поражена у овој бици, а у потпуности је испунила стратешки циљ ‒ заштиту одступнице Српске војске, што је равно великој победи, Црногорска војска, због свеукупних збивања на ширем политичком плану, пре свега због пасивног односа савезника, неодлучности и колебљивости суверена, Владе и Врховне команде, доживела је неславан крај, а главни актер Мојковачке битке, сердар Јанко Вукотић, након капитулације Црне Горе, одбио је позив краља Николе да, заједно са осталом свитом, напусти земљу :
„Срећан ти пут господаре и дабогда се наше очи никад више не виђеле!” И никада се више нису срели! Краљ је отишао у изгнанство, генерал у ропство. Краља – песник , аутор најсрпскије химне “Онамо намо” скончао је као изгнаник у Француској 1921. године, а сердар Јанко Вукотић потоњи армијски ћенерал, члан Војног савета у Краљевинби СХС и ађутант краља Александра Карађорђевића умро је у Београду 1927.године.
Оно што је до данас остало нејасно јесте зашто, уместо распуштања и капитулације, непоражена Црногорска војска није усмерена у одступању према Албанији иза Српске војске? У сваком случају, у аналима ратовања остаће забележно да је она, на Мојковцу, у потпуности извршила капиталне задатке, оне које јој је у старту задала Врховна.
Мишо Вујовић
Извор: Календар „Црква“
