Select Page

Шта за Вас значи ова награда банално је, али неизоставно питање, које се поставља лауреатима, па смо га и ми поставили Срђану Милићевићу, добитнику овогодишње награде „Светозар Ћоровић“, коју је добио за збирку приповиједака „Слова у песку“ на 16. Ћоровићевим сусретима писаца у Билећи. Рођен 1966. у Стоцу, Милићевић данас специјалиста оториноларинголог у КБЦ „Земун“, прије награђене збирке објавио три романа, „Тајна дивљег ораха“, „Обећана земља“ и „Жена добрих намера“.
Одговарајући на наше питање, Милићевић је истакао да награде значе „пуно и ништа“.
– Ријетко ко ће бити искрен, или боље речено, ријетко ко до краја разумије што се то у њему дешава док ишчекује или прима књижевну награду. У првом тренутку мислите да ће вам награда помоћи, учврстити вас у даљем раду, да ће те тиме наплатити неразумијевање околине, а онда разумијете да је то варка и да је то углавном храњење наше незасите сујете. И да је послије примања књижевне награде само важно смирити узаврело Ја, вратити се раду, машти и самоћи. И схватити да људи дијеле награде, а само Бог награђује – казао је за „Дан“ Милићевић.
– Свака награда, мора се нагласити, вриједи онолико колико вриједе људи који је додјељују. А у случају жирија за додјелу награде „Светозар Ћоровић“ то је сами врх српске књижевне критике и универзитетске памети. Јован Делић, професор савремене српске књижевности на Филолошком факултету у Београду, човјек је који, кажу, ријетко омаши у процјени, ту је Љубиша Јеремић, можда највећи познавалац свјетске књижевности, па Радослав Братић, најбољи херцеговачки писац. О Ранку Поповићу, мало знам. Рекли су ми све најбоље.
По чему ћете памтити Билећу и овогодишње Ћоровићеве сусрете?
– Као и увијек, по непоновљивом Николи Асановићу, који иако тешко болестан човјек о свему мисли, све беспрекорно организује и још каже: „Вјеруј ми, има дана да не помислим на своју болест“. Памтићу сусрете по питкој и освјежавајућој води са Требишњице, том нашем благу, чији значај ћемо тек за коју деценију разумјети, по кишима у којима због поплава више не уживам, по гробљу у селу Брестицама (код Билеће), по Раши Попову, том аутентичном људском гласу у космосу.
Живјели сте десетак година у Црној Гори. Шта нам можете рећи о том периоду Вашег живота?
– Радио сам као љекар опште праксе у Петровцу, Будви, Тивту. Као специјалиста оториноларинголог, радио сам у Општој болници у Котору па десетак мјесеци у КЦ ЦГ у Подгорици. Била су то тешка ратна времена пуна немаштине. Никада се нисам осјећао да не живим међу својим народом. Црна Гора је подржала борбу Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини и то историја биљежи. Никада нисам чуо ријечи негодовања због жртве које су подносили у „туђим“ ратовима. Више је отпора било у Београду него у Подгорици. Знате, ја не могу прихватити да смо два различита народа. Али не само ја, већ и наука која каже да се припадници истог народа препознају по вјери, језик и миту. А, та три кључна стуба су нам потпуно иста. Без обзира на то гдје и шта урадила Црна Гора са својом судбином, она је сачувала српску епску поезију, дио државности и части кроз пет вјекова ропства под Турцима. У Црној Гори написан је „Горски вијенац“, српска Библија. Просто, боли ме све ово што се понекада зачује, и не бих на ту тему више говорио да ме не понесе емоција и да не изговорим неку ријеч вишка. И ви, као и ја, знате да те „њихове“ идеје немају будућности, да се на тим фалсификатима не може честит књижевник или пјесник родити, а о монаху да не говоримо, али ви у Црној Гори најбоље знате како све то боли.
Ко су вам најомиљенији писци?
– Тако сам и ја једанпут питао Мому Капора. И он ми је из прве, без типичног књишког пренемагања, одговорио… Па, ево и ја де не увијам. Препоручио бих роман „Прошао живот“ Јована Радуловића, приповјетку „Амин“ Сима Матавуља и „Мост на Жепи“ Ива Андрића. За дан-два читања осјетићете снагу велике српске књижевности. А свјетски? Врх је наш словенски, говорила је велика црногорска списатељица Исидора Секулић, мислећи на Достојевског и „Браћу Карамазове“. И немам замјерку. Ипак, ако бих морао гласати, уско књижевно, је Достојевски је и филозоф и пророк и мудрац велике православне науке, то су Флобер и Балзак. Сува, пуна, ко живот јака ријеч, слика и емоција.
Ваши даљи планови?
– Људи снују, а Бог пресуђује, каже народ. Надам се, да ово није најбоље што могу да напишем. Али, да будем искрен, већина мојих мисли и молитава упућена је према дјеци, супрузи и породици. Да останемо на путу хришћанском. Свака прескочена литургија за мене је као шамар. И то је за сада мој највећи духовни успјех, можда и не постоји већи.
Упутство за читање
Шта је основни предмет Вашег интересовања и који су вам идеали у писању?
– Одговорићу дјелимично да бих, можда, другима помогао у тумачењу књижевних дјела. Свима нама се дешавало да не разумијемо зашто су неке књиге хваљене када их ми на силу читамо и ништа нити осјећамо нити разумијемо док их читамо. Ја сам одговор нашао код непоновљивог Вила Дјуранта. Свако дјело тумачите кроз четири основна параметра, савјетује аутор „Историје цивилизације“. Прво су ријечи и музикалност реченице, друго је сликовитост, треће осјећајност коју књиге дочаравају или буде у вама, а четврто је рефлексивност, односно дубина мисли. И нека вам то буде сито кроз који ћете провлачити све прочитано. Не дајте да вас лажу и убјеђују у супротно.

Жарко Јањић

Извор: Дан

Фото: mojahercegovina.com

Pin It on Pinterest

Share This