Select Page
13. септембра 2014. године гост емисије „Црква и свет“, коју води председник Одељења спољних црквених послова Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион на телевизијском каналу „Вести-24“, био је главни уредник портала „Религија и медији“ А.В. Шчипков
Митрополит Иларион: Помаже Бог, драга браћо и сестре! Гледате емисију „Црква и свет“. Данас ћемо говорити о верској димензији украјинског сукоба. Код мене у гостима је главни уредник портала „Религија и медији“ Александар Шчипков. Помаже Бог, Александаре Владимировичу!А. Шчипков: Добар дан, владико! У августу ове године објављена су, по мом мишљењу, два веома занимљива документа. То су два писма. Прво је писмо Његове Светости Патријарха Кирила упућено Васељенској патријаршији о догађајима у Украјини, и након пар дана — реакција на то писмо Архиепископа Свјатослава (Шевчука), поглавара гркокатоличке цркве у Украјини. Пошто постоји могућност да наши гледаоци нису читали то писмо, уз Вашу дозволу, желео бих да прочитам основне премисе тих писама. У писму Његове Светости Патријарха Кирила Васељенском Патријарху говори се о томе да је у Украјини веома тешка ситуација наше пастве и да су унијати позивали на отимање православних светиња. Говори се и о њиховим наступима на Мајдану, која су могла изазвати осећање мржње према Православној Цркви. Његова Светост Патријарх Кирил у свом писму истиче да, упркос тешкој ситуацији, Украјинска православна Црква Московске патријаршије улаже максималне напоре да остане изван политике. Наводи конкретне и веома застрашујуће примере убистава православних свештеника у источној Украјини, малтретирања, пребијања, понижења сваке врсте и тако даље. Прича о томе како Руска православна црква упућује хуманитарну помоћ и изражава бојазан да се, ако прогонитељи Цркве преузму власт у Украјини, прогони православних могу повећати. И на крају писма моли Васељенског Патријарха да подигне свој глас и молитву у заштиту православних у Украјини. Ето тако изгледа пастирско писмо.
Митрополит Иларион: Желео бих да појасним да то писмо није упућено само Васељенском Патријарху, већ поглаварима свих Помесних Цркава. Таква писма често се шаљу у циљу информисања, пошто поглавари Помесних Православних Цркава комуницирају међу собом, извештавајући један другог самим тим и о најзначајнијим и најтрагичнијим догађајима у животу својих Цркава. Наравно, Патријархово писмо испровоцирано је чињеницом да сукоб у Украјини има несумњиво одређену верску димензију. Ми знамо да је Украјина мултиконфесионална земља, где људи у различитим областима исповедају различите политичке теорије, и где једни нагињу ка Западу а други ка Истоку. Међутим, цела та слика разноликости политичких ставова и оријентација допуњава се и тиме што у Украјини вековима постоје различите хришћанске конфесије, па самим тим у западној Украјини важну улогу играју гркокатолици. Историја суживота гркокатолика и православаца на територији данашње Украјине (својевремено територији пољско-литванске кнежевине) је трагична, јер је унија била створена као специјалан пројекат Римокатоличке Цркве по питању преобраћања православаца у римокатолицизам. Идеја је била да се омогући православним да сачувају свој обред, али су они притом морали у потпуности да прихвате догмате Римокатоличке Цркве и да се потчине власти папе. Тамо где се то није дешавало, гркокатолици су прибегавали помоћи световних власти. Управо су се уз њихову помоћ остваривали прогони православних. Тако је било након 1596. године када је потписана Брест-Литовска унија, и почетком 90-тих када су унијати заузели православне храмове, користећи се подршком тадашњих украјинских власти. И, наравно, та димензија присутна је и у тренутном сукобу. Можда није случајно што се баш гркокатолички архиепископ одазвао први на то писмо, јер је осетио да су гркокатолици директно повезани са свим што се сада дешава у Украјини.
А. Шчипков: Ствар је у томе што писмо поглавара гркокатоличке Цркве у Украјини Свјатослава (Шевчука) није пастирско писмо. Искрено говорећи, када сам га ја пажљиво прочитао, прва мисао ми је била да га анализирам са својим студентима-политиколозима, због тога што је оно састављено по пропагандним политичким обрасцима. На пример, тамо постоји специјална оса око које се гради цело писмо. Та оса је малезијски Боинг, који је оборен на територији Украјине. Ова прича се понавља три пута: на почетку, у средини и на крају, завршавајући писмо пропагандним исказима и алудирајући на то да је Боинг оборила руска страна. Због тога ово писмо није пастирско, већ политичко. У њему се такође наводи да се на Криму верске заједнице подвргавају отвореном насиљу. Где? Какве заједнице? Никакви примери нити докази за то не постоје, већ само обичне неосноване оптужбе. Одакле се створила ова политизација? Где су њени корени? Који су јој узроци? Зашто баш унијати? Можда је суштина у неким разликама између унијата и православаца? Шта Ви мислите?
Митрополит Иларион: Ја мислим да је унија од самог почетка била политички пројекат. Није случајно што су гркокатолички лидери увек били исполитизовани људи, који заузимају одређене политичке позиције. Није случајно национализам у западној Украјини директно био повезан с делатношћу унијата. Нису случајно унијатски лидери сарађивали с фашистима за време Другог светског рата. Све су то карике једног истог ланца, и то је повезано са тим што, нажалост, Римокатоличка Црква у својим односима са нама наступа као својеврсни „дволични Јанус“. С једне стране, имамо цивилизовану Римокатоличку Цркву која кроз личност папе и Ватикана води дијалог са нама. Тај дијалог се не сме сматрати неуспешним, јер има одређене успехе. Ако пак говоримо о богословском дијалогу са Римокатоличком Црквом, онда је управо његов главни успех био доношење 1993. године, у јеку унијатских непочинстава у западној Украјини документа, који су у Баламанду потписале обе стране – и римокатолици и православци, а у којем се унија осуђује као неприхватљив метод за постизање јединства. То јест, по логици ствари, римокатолици су тад званично признали да је сама идеја уније, која није довела до зближавања православаца и римокатолика, била погрешна.
За тим је требало да уследе други кораци, због чега се у званичном православно-римокатоличком дијалогу припремао документ на тему „Пастирске и канонске последице уније“, а његов циљ је био да створи одређени кодекс понашања православних и гркокатолика на оним територијама, где они живе заједно. Међутим, није се дало да се тај документ потпише. Био сам члан Комисије која је заседала 2000. године у Балтимору у САД-у, када је требало да се потпише овај документ. Али пошто су римокатолици одбили да га потпишу, дијалог је прекинут на шест година, да би затим био настављен али на другу тему. Ипак, питање уније и даље остаје веома заоштрено, јер се ова тема појављује увек изнова. И оно што ми видимо – укључујући и такве исполитизоване изјаве гркокатоличких лидера – то је само врх леденог брега. Заиста, тај ледени брег има своју основу, тј. првобитно исполитизован правац, који је био унији дат захваљујући узајамном контакту унијатских лидера и световних власти.
А. Шчипков: Негде сам читао да је поглавар гркокатолика Свјатослав (Шевчук) — човек папе Франциска и да је управо он допринео његовом доласку на тај трон. Или је то празна прича?
Митрополит Иларион: Ја не бих желео да улазим у неку врсту унутрашње конфигурације Римокатоличке Цркве. Али постоји одређена нелагодност коју ми осећамо сваки пут кад се поведе прича о проблемима у вези са гркокатолицима. Говоре нам да они на њих не могу утицати због њиховог аутономног статуса. Међутим, сва њихова именовања утврђује Ватикан: именовање врховног епископа и свих других римокатоличких архијереја, стварање нових епархија — све то папа потврђује својим потписом. Стога, када нам говоре (безброј пута сам разговарао са својим колегама из Ватикана) да они немају утицаја, тада се поставља питање: а ко онда има? То није наш и ваш заједнички пројекат унијатства. То је ваш пројекат, који је својевремено био усмерен на преобраћање православних у римокатолицизам. Уколико тај пројекат у свакој следећој фази развоја ситуације ради стално онако како ради, то значи да нешто није у реду у самом пројекту. Можда ми са вама сада у богословском дијалогу не треба да се бавимо теоријским питањима, као што су примат и саборност у Цркви, већ да се вратимо на тему уније, како би се схватило зашто та рана све време крвари и због чега ми њу не можемо да санирамо и исцелимо.
А. Шчипков: Зар Вам се не чини да је циљ гркокатолика у Украјини — да замене садашње Православље његовим сурогатом? Јер нападима на Украјинску православну цркву, на канонско Православље, они истовремено подржавају расколнике – филаретовску структуру.
Митрополит Иларион: У писму, које сте Ви цитирали, Московска патријаршија се оптужује да се с непоштовањем односи према светој православној цркви Кијевске патријаршије. Иако ми имамо са Римокатоличком Црквом давнашњи дугогодишњи узајамни споразум да не признајемо расколничке структуре једни других, испоставља се да они не желе да се придржавају тог споразума.
А. Шчипков: То јест, као што ми не признајемо расколничке структуре Римокатоличке цркве, тако ни они не морају да признају оне који су се одвојили од православља?
Митрополит Иларион: Да.
А. Шчипков: Гркокатолици су врло тесно повезани са националистичким организацијама. Једна је ствар имати неку врсту убеђења, макар она била и националистичка, ипак су они потомци Бандере, а сасвим је друго имати везу с конкретним организацијама. Јер пре или касније ће се за те везе морати правно одговарати. Та чињеница, да је овај рат етничке природе, већ је призната од стране свих, па чак и Запада. Али колико је могуће тај рат назвати верским?
Митрополит Иларион: Не мислим да је ово верски рат или, као што је недавно било написано у једним новинама, „храмовни рат“, имајући у виду да храмови такође постају мете разарања. На храмове падају бомбе, гину људи, свештеници, парохијани — све је то, наравно, огромна трагедија. Али ово није верски рат, иако он има верску димензију — оних верских група које стоје иза конкретних политичких сила и следе конкретне политичке циљеве.
Ми смо више пута скретали пажњу на то да у актуелном украјинском сукобу постоји само једна Црква која не заузима ниједну политичку позицију, а то је Украјинска православна црква Московске патријаршије. Она обједињује људе са различитим политичким ставовима и не дели вернике на добре и лоше, праве и неправе. У исто време су гркокатолици заузели веома јасан политички став и поистоветили се са једном од сила, које су међу собом супротстављене у данашњем сукобу. Исто је учинила и тзв. Кијевска патријаршија. Из уста њеног лидера чују се крајње исполитизоване изјаве, усмерене на распиривање мржње међу људима.
Само је канонска Украјинска православна црква сада способна да обједињује људе. Задатак Цркве и јесте у томе да људе обједињује, а не да их дели по политичкој линији. Најважнија ствар је духовно јединство које се чува, и ја верујем да ће се оно заувек сачувати између руског и украјинског народа. Због тога што је наше народе крстио у истој крстионици Свети равноапостолни велики кнез Владимир, који је Русији оставио завештање да иде путем источног Православља. Управо то јединство, којем је већ више од хиљаду година, ми ћемо наставити да штитимо и да се за њега боримо, упркос свим политичким околностима нашег времена и без обзира на напоре расколника и политичких лидера у разбијању тог једнственог духовног простора, који ми називамо Света Русија.

Патриархия.ru

Са руског: Наташа Јефтић

Извор: Православие.ру

Pin It on Pinterest

Share This