Izaberite stranicu

Баш овога 13. јула, на дан устанка црногорског народа, који је у независној Црној Гори проглашен за дан државности (тог датума је на Берлинском конгресу Црна Гора 1878. међународно призната држава), навршило се четрдесет година од како је отворен Његошев маузолеј на врху Ловћена.
Тај јубилеј у медијима готово и да није поменут, па тако и даље млађе генерације не знају како је врх Ловћена бивао рушен и грађен, добивши данашњи изглед.
А да би маузолеј, рад великог вајара Ивана Мештровића, „засео“ на ловћенски врх, „жртвована“ је Његошева заветна црква, у којој су биле сахрањени његови посмртни остаци.
А како је и када страдала Његошева црква, која се налазила и на грбу НР Црне Горе, у време СФРЈ, и где су њени „остаци“, као и како је и по чијој вољи саграђен маузолеј?
Гомила камења, лепо тесаног, зарасла у траву „украшава“ већ дуго пространу ливаду око обновљеног дечјег одмаралишта на Ивановим коритима, у подножју Ловћена, које је зими и посебно током летњих месеци препуно младих из разних крајева. У средини гомиле зарђала метална шипка. Готово нико не обраћа пажњу на просуто камење, које је овде стигло далеко пре него што су рођени девојчице и дечаци, који на Иванова корита долазе на одмор током целе године. Па и овога јула.
Мало је њих који знају да је гомила необележених тесаника Његошева. Она је, у ствари, део капеле, заветне цркве Пустињака цетињског, која је порушена у лето 1972. године декретом тадашње црногорске власти, како би уступила место фараонском маузолеју, који је урадио велики хрватски вајар Иван Мештровић. А метална шипка је громобран, који је цркву и Његоша штитио, када се небеса „разљуте“.
Његош ју је саградио 1846. године, посветивши је свом такође славном стрицу Петру Првом, потоњем Светом Петру Цетињском. Пет година касније, владика и песник тестаментом је дао аманет да у тој цркви буде сахрањен, остављајући проклетство, ако му жеља не буде испуњена. Услед невремена, тог октобра 1951, када је заувек склопио очи, највећи песник словенскога југа није сахрањен на Језерском врху, жеља му је испуњена четири године касније.
Уследио је Први светски рат, и августа 1916. Његошеви посмртни остаци су кришом пренети у Цетињски манастир. Артиљерија Аустроугарске монархије, која је тукла из Боке, добрим делом је разорила цркву-капелу, коју је септембра 1925. обновио тадашњи југословенски краљ, унук Николе Првог Петровића, Александар Карађорђевић. И Његош је поново нашао гробни мир у изабраној вечној кући. Капела је порушена у лето 1972, када је тадашња црногорска власт, на челу са Вељком Милатовићем, а уз подршку власти СФРЈ, одлучила да је поруши. Две године класније, када је отворен маузолеј, против чије изградње су били бројни угледни југословенски интелектуалци, међу којима и Мирослав Крлежа, Меша Селимовић („не стављајте самар на Ловћен“), Његошеве кости су по шести пут сахрањене, али овога пута противно његовој вољи.
Камен са капеле, облежен бројевима, који је време углавном избрисало на ветрометини Иванових корита, посложен је на ледину подно Ловћена. Било је речено да ће Његошева заветна црква бити подигнута од истог материјала „негде друго“. Помињала су се, баш, и Иванова корита. Но, то се није догодило. И та гомила се смањила, тесани камен је сигурно запао за око данашњим градитељима, који и не знају о чему се ради, па узму покоји лепи тесаник. Такав однос према Његошу се не може ни разумети, нити оправдати.
Одлуку да на Ловћену капела уступи место маузолеју донела је Влада НР Црне Горе још 1952. Општина Цетиње, пак, децембра 1968. доноси одлуку о преузимању обавезе Владе, а пошто је већ „виђено“ рушење цркве, Митрополија црногорско-приморска се жали суду. Уставни суд Југославије се, међутим, проглашава ненадлежним, враћајући предмет у Црну Гору. Но нађен је „модус“, па се црква проглашава „архитектонским, културно историјским објектом“ и рушење је могло да почне.
Припреме за градњу маузолеја почеле су још 1970. Извођени су припремни радови, али када рушење цркве, око чега је било доста спорења, више није било могуће одлагати, управник градилишта на Ловћену, Мирко Живковић, окупио је раднике да би им саопштио шта им је задатак. Из гомиле је иступио муслиман из Бијелог Полја, Исо Мехмедбашић, и казао:
Ја нећу да рушим цркву!
Био је то скандал, али одважни Исо се није поколебао. Ни по цену отказа, који је сам дао. Послушало га је још неколико људи његове вере. Но, убрзо је Раде Радоман, директор цетињске „Градње“, нашао „домаћи кадар“. Камење с капеле, које ће завршити неславно на Ивановим коритима, нумерисано је на лицу места. Да би негде другде стара црква „васкрсла“. Било је то у лето 1972.
Мање је познато да су на Ловћен прво „претресене“ Његошеве кости, па се онда приступило рушењу капеле. Учињено је то у „научне сврхе“, Нјегошеве косги су темељно премерене. Комисија, коју је формирао одбор за изградњу маузолеја, како у својој књизи пише др Божина Ивановић, „10. јула 1974. пренела је и сместила Његошеве посмртне остатке у крипту новоизграђеног маузолеја“. Наука није добила неке значајније податке, осим оних да је највећа дужина Нјегошеве лобање 190 мм, висина 114 мм, а запремина (примена Манувриерове методе) 2.010 цм кубних! Није прецизно утврђена ни Његошева висина од 185 до 225 сантиметара.
Званична Црна Гора обновила је лане, на 200. годишњицу рођења Његоша, Маузолеј на Ловћену. Грађевину је време подоста оштетило, па је морала бити урађена темељна обнова.
Натпросечан
Запремина можданог дела Његошеве лобање, а особито маса (тежина) његовог мозга, задивљујућа је. Испитивања су показала натпросечне вредности, које далеко превазилазе све до сада познате и у литератури описане средње, групне и популационе, па чак и индивидуалне вредности.
Капеле нема
И док Маузолеј, који је противно вољи СПЦ, али и бројних интелектуалаца из ондашње целе Југославије, већ четири деценије стоји на врху Ловћена, Његошеве цркве нема. Њену обнову је од црногорских власти још лане затражио Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, али то је и даље само идеја, захтев.
Мислим да нико није за рушење Маузолеја на Ловћену. Митрополит Амфилохије је човек који заступа основне цивилизацијске вредности не поновити грешке и грехове рушитеља, него вратити оно што је срушено. И то не мора да буде на истом месту. Обнова Нјегошеве капеле је обавеза коју имају Црногорци, који се толико куну у Његоша и Црну Гору каже познати писац Будимир Дубак.

Саво Греговић

Извор: Новости

Pin It on Pinterest

Share This