Филм "Отац"

Интервју: Ђакон Ненад и Анастасија Илић
Ових дана изненадила нас је вест из Србије о једном амбициозном филмском пројекту. У питању је високобуџетни играни филм, по жанру историјска драма, а биографски елементи који леже у основи најављеног филмског остварења тичу се историјских личности најзаслужнијих за оснивање српске државе – Стефана Немање и Светог Саве.
Филм под радним називом ОТАЦ реализује се од самог почетка као заједнички пројекат дијаспоре и матице – у копродукцији Фондације Наслеђе Отаца, чији су оснивачи већином Срби из Берлина, и продукцијске куће ОПЕТ& ОПЕТ из Београда.
Разговарамо са београдском „секцијом“ идејних твораца филма ОТАЦ – директорком продукције Анастасијом- Весном Илић, и ђаконом Ненадом Илићем, сценаристом.
Како је дошло до идеје да се баш у овом тренутку посегне за уметничком обрадом овакве историјске тематике?

Колико сте пута чули констатацију да је невероватно да до дана данашњег у Србији није снимљен филм о Светом Сави? А уз то обавезно иде: „Колико филмова Енглези имају о Краљу Артуру… „, или „…Хрватски краљеви приказују се на Историјском каналу, а где је серија о славним српским Немањићима?“ Па онда дефетизам:
„Боље и да се ничега не дохватамо, ако ћемо највеће битке из српске историје да снимамо са цигло седам коња, са колико је снимљен „Косовски бој“. А то је само врх леденог брега српски жалопојки о томе како се сви други народи старају о свом идентитету, о својој култури, о образовању и слично, док ми, Срби, ништа не радимо на том плану, или ако и радимо, чинимо то на сопствену штету. Постали смо задушне бабе које непрестано ламентирају о одливу мозгова, о губљењу идентитета, система вредности, о затирању ћирилице…
Вероватно нам је досадило да све то слушамо, да свакога дана читамо исте депресивне вести, а и криза средњих година је, делимично, учинила своје, потреба да преиспитате свој досадашњи живот. Припадамо једној генерацији која баш и није учинила много тога доброг за своју земљу и свој народ, већ је само губила и рушила оно што није изгубљено, да би опет губила оно што је преостало. И онда се Свети Сава сам наметнуо, ваљда је и он ту урадио своје, дао нам смелост да му се, у време велике апатије, обратимо и да потражимо одговоре за будућност.
Коме је Свети Сава неопходан на почетку 21. века?
Па то је као да питамо коме је било који светац потребан на почетку 21. века, или коме је вера уопште потребна на почетку 21. века. Иако је материјализам доминантан па чак је и марксизам у последње време поново модеран, а процес секуларизације западног друштва у двадесетом веку не може се порећи, од деведесетих година прошлог века на овамо религија је све присутнија у нашим животима, и све је више људи за које је вера неодвојиви део живота.
Можда је у Европи тај процес де-секуларизације најмање интензиван. Проблем је у томе што се све то сада одвија на индивидуалном плану, и што у друштву у којем су људи сведени на потрошаче, имамо и религијски супер-маркет у којем свако бира своје паковање култа, етике, догме…
У тој понуди шансе Светог Саве, као и сваког православног светитеља, су реално смањене у односу на неког проповедника који је стално „на акцији“ и који нуди инстант-решења – пораст среће, самопоуздања, па чак и некаква духовна искуства. А још је Свети Сава и „ограничен“ као „национални светац“. (Шта нама значи Света Нина Грузијска на пример? Ако и знамо да је православна светитељка, и да је православље васељенско, а не уско национално, мало ће се који Србин, или Грк, обратити у молитви заштитници Грузије.)
Шта дакле, пише на „амбалажи“ у коју је „упакован“ Свети Сава? Пише: српски светац, или заштитник Србије, или духовни отац православних Срба, наравно – први архиепископ СПЦ, родоначелник српског православља познатог као светосавље, велики аскета и још већи практичар…
Али то нам све апсолутно ништа не значи док не посегнемо и док не „распакујемо“ пластику и док не видимо шта има унутра. Морамо да упознамо Светог Саву да би смо схватили колико нам је неопходан. Није лако без ОЦА, његових савета и путоказа.
Шта значи то да треба да упознамо Светог Саву? Зар није истина да о његовом животу наша деца уче још од малих ногу, нарочито после пада комунистичког режима у Србији?

И у комунистичко доба учило се о Светом Сави, истина радије су га звали Растко Немањић, сад је можда добио мало више простора, враћене су светосавске академије и Савиндан као школска слава, али суштински приступ није се много изменио – не само да су ту исте рецитације, већ је исти дух приредби као у време пионирских марама. Једноставно – школа је секуларна, то је њен дух, и не може ни да буде другачије у таквој школи, све што се тиче вере, цркве, традиције (која је засебна прича), остаје страно тело – у најбољем случају значка на реверу.
Прослава Светог Саве у Цркви своди се такође на светосавске рецитације и поделу пакетића, што је лепо, али и ту се следи једна традиција из деветнаестог века, из времена кад су у цркву већ и те како продирали елементи из световних традиција. Тако да имамо двоструки проблем кад су деца и Свети Сава у питању.
Није учињен озбиљнији покушај, осим можда у случају покојег виспренијег вероучитеља, да се прича о Светом Сави преведе на језик разумљив деци, да се растумачи значење његовог бекства од куће, непослушности оцу, монашења… Али чак и да се то уради, тај покушај, питање је да ли је он остварив у школи, била она комунистичка или демократска. Прича о Светом Сави неодвојива је од приче о Цркви, то јест о Христу, а секуларна школа једноставно не трпи дух Христов, то је тековина модерног времена којој морамо да се прилагодимо и да нађемо канале кроз које ће реч Божја и реч Савина да теку.
Радни наслов вашег филма је „Отац“. Да ли се он односи на Светога Саву, духовног оца Српског народа, или на његовог оца, Стефана Немању, као оца српске државности?
То је питање које и сам филм поставља, нисам сигурна да ћемо имати једнозначан одговор на њега, и оно је неодвојиво од питања односа нације, државе и цркве. Ако бисмо питали шта је важније – народ или држава, вероватно бисмо се сложили да је то народ, а да је држава само збир сервиса уз помоћ којих се народу олакшава свакодневни живот. Али у свакодневици државе Србије сведоци смо развоја тог сервиса до неслућених размера, до размера паразита који угрожава живот којем би требало да служи.
Занемаривање 900 година од рођења Светог Симеона, и уопште његово маргинализовање, такође су симптом поремећеног схватања државе и државности.
Утолико је важно поново размотрити најпре појмове, па затим односе народа и нације, са државом, а потом и црквом, како данашње, тако и средњовековно. У житијима је јако битан појам рода – и постоје неке назнаке да је он код Срба био развијенији него код других народа, и тешко да ће бити да је свест о нацији зачета тек у деветнаестом веку, са настанком модерних нација.
У време „денацификације“ Срба, и инжењеринга самосвести и идентитета српског народа који је већ дуго на делу, спочитава нам се застарелост самог појма нације. А кад се ту још дода и сложена улога Цркве, која је дуго уобличавала државу и народ, односно давала то духовно очинство, које је најочигледније у лику Светог Саве, да би се у модерној држави свела на сметњу или у најбољем случају на пасторче које се, по потреби позива за сто владара… све су то питања на која филм свакако неће моћи експлицитно да одговори, јер филм тежи да буде уметничко дело и не треба да памфлетски оваплоти неку идеологију, али ће се сва она преламати кроз однос главних ликова – Светог Саве и Светог Симеона.
А ко је ту коме отац, то је, бојим се, питање на које је најпрецизнији одговор парадоксалан сам по себи – то је улога коју су и један и други морали да као жртву преузму, све покушавајући да је превале оном другом на плећа. То је људски, а и наши свети оци су били само људи.
Зашто је неопходно снимити филм? Зар није већ довољно тога написано о овим светитељима, у историјским читанкама и светоотачкој литератури?
На то питање ћемо најбоље одговорити ако се запитамо, свако понаособ, када смо последњи пут прочитали Теодосија или Доментијана, или Савино Житије Светог Симеона, или оно које је написао други Немањин син – Стефан првовенчани. Не ради се ту само о лењости или о све лошијем положају књиге, него о језику. Ми одавно већ немамо шифру којом бисмо разумели не само језик, већ и животни пакет који је изнесен у једном житију. Потребан је превод.
Последњи преводи, као покушај разумевања начињени су пре двеста година, у форми која је тада била савремена, и зато сада имамо Светог Саву који нам личи на гоблен. Утолико смо можда чак и закаснили са снимањем филма о Светом Сави. Филм је већ медиј прошлог века. Требало би да се сада изражавамо кроз интернет, кроз компјутерске игре, кроз некакве инсталације. Али свеједно верујемо да филм није изгубио виталност и да још увек представља медиј који може да допре до најширег круга, и да својим језиком посредује сусрет и упознавање са светим Оцима Савом и Симеоном – у мери уметничког дара и имагинације, као и занатске способности.
Да ли ће филм бити класична биографија или сте се фокусирали на неки одређени догађај, или период из живота?
Флим почиње доласком Светог Симеона на Свету Гору, његовим практично повлачењем из активног државничког живота земље коју је створио, а завршава се повртаком Светог Саве у грађанским ратом разорену Србију. Оно између јесте фино ткање односа у којем се обојица „кале“ и припремају на обострану жртву – Симеон се одриче навика властодршца и постаје послушник, а Сава мора да напусти чистоту светогорског подвига и да се врати на дужност од које је побегао – истина у нешто измењеном виду. У тој „битци“ очинства и синовства, кроз обнову древног манастира Хиландара симболично се подиже и Србија. Да ли вас то на нешто подсећа?
Колико вам је помогла историјска грађа у конципирању радње и ликова, а колико Вас је ограничила?
Историјска грађа се мање-више, своди на житија. Остали извори, па и каснији научни радови, су доста штури, и није баш лако одгонетнути тајне времена и међуљудских односа, проникнути у размишљање људи из тринаестог века. Али то има и добру страну – оставља доста простора за уметничко виђење, које опет, не сме да буде произвољно.
Утолико смо се у раду на сценарију ослањали на стручни савет, сачињен од научника из области релевантних за тему. Намера је била да се појача реализам, како у радњи, тако и у ликовима, али да се не изгуби она светлост која свете и чини светима.
Иако је филм по жанру историјска драма, биће ту и неопходна доза хумора, садржана у симпатичним и комичним ситуацијама у којима пратиоци Стефана Немање, који су с њим досли на Свету Гору, своје ратничке способности покушавају да претворе у духовне. Иако тежиште приче чине два лика – ликови оца и сина, остали јунаци жанровски ће обогатити филм, уносећи у њега елементе и драме и комедије, па чак и акције. Цела естетика филма биће мало необична у покушају да се дочара свет православног подвижништва, Свете Горе, у коме паралелно обитава видљиво и невидљиво.
Не смемо да заборавимо да филм ОТАЦ треба да нас подсети не само на чињеницу да су Немања и Сава поставили темељ српске државе, цркве и културе, већ да је њиховим сусретом заувек састављена земаљска и небеска Србија, и да нема никаквог разлога да се ова два пола наше земље вештачки супротстављају један другом.
Наше читаоце свакако ће занимати главни глумци и редитељско име које се везује за овакав национални пројекат?
То на жалост још увек не можемо да кажемо, филм је заиста у раној фази продукције. Наравно, о томе се од почетка размишља, па чак и преговара, за улогу Немање у игри су нека од највећих имена српског глумишта, а млади Сава – е он ће морати озбиљно да се тражи. Што се тиче режисера, видећемо да ли ћемо остати у границама Србије.
Поменули сте реч „жртва“. Мислите ли да се српски народ није довољно жртвовао у својој болној историји?
Жртва је реч која је апсолутно прогнана из вокабулара данашњег времена. Најпре кроз католичко схватање Христове жртве као „плате“ и „откупа“ за творевину и грешног човека, којом је унесена економско-трговинска конотација у појам жртве, а потом и интервенцијом психологије која је ово схватање интериоризовала и дала му значење доброг дела које аутоматски очекује наплату, најчешће кад је однос родитеља и деце у питању.
Да бисмо разумели значење овог појма не смемо да изгубимо из вида новозаветни смисао Христове жртве којом се Бог жртвује из љубави према човеку. Истинска жртва је неодвојива од љубави према другом човеку – мајка бди ноћима из љубави према свом детету, а не због тога што очекује да ће и оно то сутрадан чинити за њу.
И то су једноставне ствари – о животу. Томе нас учи Нови завет. Жртва је саставни део људског живота. Увек нешто мора да се жртвује… И ми данас, у ово време које одбацује жртву зарад себичности и удовољавања сопственим прохтевима, морамо да нешто жртвујемо – питање је да ли себе приносимо на жртву другоме или другога себи.
То је у личним односима. У заједници, као народ, наша је одлика одувек била та спремност на жртвовање. Нисмо баш живели хришћански, ал кад треба да се гине – ту смо. И сада нас убеђују да смо будале што смо тако радили и онда се јефтино манипулише животима деце као аргументом и наравно да нико неће да каже нека се деца жртвују, већ је лакше жртву одбацити као начело.
А ако бисмо само жртву пребацили на појединачни план, и живели као људи, онда би било мање потребе да се непрестано искупљујемо гинући као људи. Очигледно да међу Србима, макар међу једним делом, постоји та потреба за искупљењем – свест о томе да због греха мораш да се искупиш јуначком смрћу. То је помешано католичко и паганско схватање, то није Нови завет.
Противници оваквог размишљања кажу да постоје неке нове вредности које гарантују опстанак српског народа у нашем времену, и да је Свети Сава одавно завршио свој историјски посао.

Да… нове вредности. Проблем је у томе што не знамо ни које су то „старе вредности“, а кукамо због нових. Или не кукамо, већ их желимо. Знате ли да је према једном великом светском истраживању, које је обухватало и нашу земљу, у свим њеним фазама и облицима од деведестих на овамо, показало да не само Србију, већ и све православне, екс-комунистичке земље карактерише комбинација вредности опстанка и секуларно-рационалног ауторитета. Дакле, чисти материјализам, голи опстанак, без да зовеш Бога у помоћ. А стално се бусамо у прса некаквом традицијом.
Даље на овој скали безбожја су Кина, Јапан и скандинавске земље, док се Канада, на пример, налази у зони традиционалних вредности ниског интензитета и високог самоизражавања. Утолико је српска дијаспора у Канади у предности над Србима у Србији. Комунизам је дакле оставио пустош у смислу вере и традиције, и то је то. У ту пустош, као у јеванђелској причи данас се насељавају нове вредности либералног тржишта, индивидуализма, конзумеризма, и тако добијамо данашње вредности – сиромаштво, то јест глад за новцем, да не кажем похлепу, комбиновану са бездушношћу.
Можда је Свети Сава завршио свој историјски посао, али нађите ми некога ко може да нам у овом мрачном тунелу у коме владају глад и страх покаже светло на крају тунела. Кетрин Ештон, можда?
Оно што ипак не можете да спорите јесте да овај пројекат тражи велика средства. Како их пронаћи у временима опште оскудице?
Уз молитву Светом Сави. Он никада није имао финансијских проблема. Али и уз помоћ свих оних који ово прочитају.
Учествујте, колико ко може, преко нашег сајта http://film-otac.com/rs/film

***

Ђакон Ненад Илић, режисер и писац, и његова супруга Анастасија-Весна, дипломирана глумица и мастер теолог, већ низ година познати су по свом залагању за промоцију православне културе.
Њихова „неформална радионица“, састављена од сарадника сличних, уметничко-теолошких профила, која је за потребе филма ОТАЦ прерасла у продукцијску кућу ОПЕТ&ОПЕТ, изнедрила је низ књишких, телевизијских и документарних филмских пројеката.
Иизмеђу осталих ту су филмови о Светом Владици Николају и Ави Јустину, серије Литургија, Икона, Константиново наслеђе, енциклопедијска едиција „Слава“, приручници у настави веронауке, међу којима су и „Бројанице“ Епархије Канадске, али и роман Цариградски друм, једно од ретких књижевних дела која се баве драматичним временом последњег бомбардовања Србије.
Ђакон Ненад и Анастасија Илић живе у Београду и подижу четворо деце – Павла, Јелисавету, Богдана и Наталију