На Тргу између цркава у будванском Старом граду вечерас, 24. августа, свечано је отворен десети јубиларни фестивал „Ћирилицом“, који из године у годину окупља најзначајнија имена из свијета књижевности, позоришта, музике и визуелних умјетности.
У оквиру церемоније отварања, присутнима су се обратили Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, програмски уредник фестивала Мила Баљевић и директор и главни уредник Радомир Уљаревић. Фестивал „Ћирилицом“ званично је прогласио отвореним Никола Јовановић, предсједник Општине Будва.
Благосиљајући труд и прегалаштво главних носилаца ове манифестације, пјесника Радомира Уљаревића и културног дјелатника Миле Баљевић, као и свих оних који су помагали да се она одржи и развије, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је казао да је ћирилично писмо обиљежило духовност, културу и последњих више од 11. вјекова историје већине словенских народа.
Ћирилица код Срба, како је истакао Владика, није само писмо пребогате српске књижевности у њеном блиставом континуитету, већ она непогрешиво обиљежава и историју српске државности: „Српска ћирилица је за непуних 12. вјекова свог постојања имала свој развој, своја повремена страдања и стагнирања, забрањивана и гоњена, бомбардована и спаљивана, али је доживљавала нове процвате, обнове и просветљења, истрајна и издржљива, жртвена ко Мали Радојица, свагда јуначна ко њени Срби под вођством Светог Петра Цетињског и Карађорђа.“
Фестивал „Ћирилицом“, који траје до 15. септембра, понудиће и ове године изузетно богат и разноврстан мултидисциплинарни програм који обухвата позоришну, оперску и ликовну умјетност, музичке концерте и књижевне вечери.
Као и претходних година, улаз на све програме фестивала је бесплатан.
Обраћање Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија на свечаном отварању фестивала „Ћирилицом“
Ћирилично писмо обиљежило је духовност, културу и последњих више од 11. вјекова историје већине словенских народа. Овим свештеним писмом писане су најљепше словенске свете књиге, међу њима и Мирослављево Јеванђеље које је уписано у Унесков регистар Памћење свијета као културно добро од изузетног значаја за цијело човјечанство.
Ћирилица обједињава личности који су својим стваралаштвом обиљежиле времена духовног процвата њених народа, као што су код Срба Свети Сава и Његош или код Руса Јарослав Мудри и Достојевски.
Ћирилица код Срба није само писмо пребогате српске књижевности у њеном блиставом континуитету. Она открива и дугу непрекидну путању правне науке код Срба, од Закона судног из 9. вијека, преко Законоправила Светог Саве и Душановог Законика, од Стеге Светог Петра Цетињског до Општег имовинског законика Валтазара Богишића. Према томе она непогрешиво обиљежава и историју српске државности.
Посебно смо поносни што је српски живопис, који се јасно препознаје у врховима свјетске сакралне умјетности, обиљежен ћирилицом, што су ћирилични и наши прелијепи храмови од којих су најпознатији на Унесковој листи свјетске културне баштине.
Ћирилица је на заласку Царства Немањића остала српском роду као једина застава славе и слободе, коју на Цетињу под Орловим Кршем храбро подиже господар Ђурђе Црнојевић оснивањем прве српске ћириличне штампарије. Њена писмена заблисташе у гиздавој Венецији одкуда својом духовном свјетлошћу обасјаше све српске земље трудом и иждивенијем знаменитог српског штампара Божидара Вуковића Подгоричанина. У вријеме злогласног турског ропства, овим писмом се храбрише и тјешише свештенослужитељи и монаси, по српским манастирима, учећи ћирилици своја духовна чеда, да би се научила хранити се и кријепити словом истине и сваком ријечју која излази из уста Божијих. (Мт. 4,4)
Трагови српске ћирилице кроз нашу историју откривају нам како смо вјековима сабирали знања из теологије и философије, историје и земљописа, математике, музике и медицине, астрономије и физике, па није чудо што је српски народ стекао свјетску славу и на пољу природних наука кроз Теслу, Пупина и Миланковића.
Српска ћирилица је за непуних 12. вјекова свог постојања имала свој развој, своја повремена страдања и стагнирања, забрањивана и гоњена, бомбардована и спаљивана, али је доживљавала нове процвате, обнове и просветљења, истрајна и издржљива, жртвена ко Мали Радојица, свагда јуначна ко њени Срби под вођством Светог Петра Цетињског и Карађорђа.
Уза све науке и вјештине, знања и врлине, којима нас је ћирилица вјековима учила, научила нас је да никада не будемо искључиви према другим азбукама, нарочито не према латиници. Открива се да његовати ћирилицу, код Срба, између осталог, значи, оспособљавати се за поштовање и прихватање истинских духовних и културних вриједности које су изњедрили други народи. Овдје се потврђује народна мудрост: ко не воли и не чува своје неће умјети ни туђе чувати ни поштовати. Кроз вријеме потврдила нам се још једна истина: колико год смо чували српску ћирилицу још више је она чувала нас.
Дивећи се великом прегалаштву и труду главних носилаца монументалног Фестивала ћирилицом, пјесника Радомира Уљаревића и вриједног културног дјелатника Миле Баљевић, благосиљајући њихов труд, и свих оних који су им помагали да се ова већ традиционална културна манифестација одржи и развије, најсрдачније честитам њеним организаторима десетогодишњи јубилеј, са жељом да постигну пуни успјех и још енергичније наставе свој плодоносни рад.
Весна Девић
Фото: Саша Дедић
