Izaberite stranicu

Пише: МИЛИЦА БАКРАЧ (Ин 4 С)

Није било тако давно када је црногорска власт  митрополита Амфилохија оптужила за „говор мржње“ због тога што је бранио од црногорске антисрпске власти цркву на Румији.

Истовремено је „пацовским каналима“ пласирана вијест како је тај исти митрополит екуменист, папски човјек и ко зна шта све још. Ево сада српска власт, у Београду, због Космета, истог митрополита, егзарха трона пећког, по истом сценарију оптужује за „говор мржње“, због тога што брани последње остатке српског народа у јужној српској покрајини.

Да ли је потребно икоме доказивати да је термин „говор мржње“ извучен из вокабулара најцрњег револуционарног законодавства и да ли је потребно икоме доказивати да су наследници тог револуционарног покрета данас, највећи сарадници агресивног мондијализма.

Овим поводом се бројне историјске паралеле намећу као нужне. Вратимо се на примјер, на Видовдан 1389. године. Гдје би били и шта би говорили актери последњег протеста Срба у Београду? Оно што поуздано знамо, митрополит Амфилохије би био са кнезом Лазаром. Да ли би данашња српска и црногорска власт оптужили кнеза Лазара због косовске клетве за „говор мржње“? Да је којим случајем кнез Лазар наш савременик, нема сумње да би био изручен Хагу, а осуда за „говор мржње“ била би ситница.

У бесудним временима, у временима одсуства одговорне националне власти, једина свијетла зрака наде српском народу остаје појединачни национални и духовно одговорни чин владике, као што је Амфилохије.

Pin It on Pinterest

Share This