Select Page

Захваљујући Светлани Алексејевној, руски читаоци су се упознали са српским православним књижевним наслеђем

МОСКВА, 23. априла – Познатом преводиоцу српске духовне литературе Светлани Луганској, која је награђена орденом светог Саве, највишом наградом Српске православне цркве, за значајан допринос развоја културних и духовних веза између Русије и Србије, потребна је помоћ.

Трудом Светлане Алексејевне руски читаоци су се упознали са књижевним наслеђем православних Срба. Међу њеним преводима су велика серија дјела светог Николаја Српског, књига Митрополита Амфилохија „Основе православног васпитања“, зборник о српским новомученицима „Слава и бол Србије“, књига о великом духовнику Тадеју Витовничком – „Мир и радост у Духу Светоме“, друга дјела, многобројни филмови, чланци и реферати.
2005. године Светлана Алексејевна се тешко разбољела. Дијагностификован је рак, и следеће три године имала је три сложене операције, уз хемотерапију, радиотерапију и хормонску терапију. Због агресивног и интензивног лијечења њен вид је знатно погоршан – постављена је тешка дијгноза – епимакуларна фиброза, која пријети губитку вида.

2011. године на клиници ВМА у Београду познати витро хирург Мирољуб Вукосављевић јој је оперисао једно око и оку је повраћено 70% вида, од првобитних 20%, уз велики ризик и сложеност операције. Ускоро је потребна операција и другог ока, која кошта 3 800 евра. А средства су потребна и за скупе љекове.
Светлана Луганскаја о себи пише скромно:

„Живим сама, родитељи су умрли, старија сестра је у пензији и живи са својом породицом. Од 2008. године нисам у сталном радном односу. Радила сам у српском пројектантском бироу који је продат другом власнику и читав стари састав се разишао. Послије посла преводила бих духовну литературу и други материјал – филмове, реферате, чланке. Због тешког здравственог стања немогуће је кренути у нови посао…

Приликом дугогодишњег рада над преводима, око мене се окупљао велики број људи који је тражио моје преводилачке услуге. Али због ограничених могућности, већину поруџбина сам морала одбити.

Пошто је практично сав мој живот везан за Србију и Српску православну цркву, српско свештенство ме с времена на вријеме позива у госте и то су за мене веома радосни дани. (Духовник – Епископ јакутски Зосима се упокојио у мају 2008. године. Прије него је добио епрахију, он је дуго година био сабрат Даниловског манастира, чија сам парохијанка и ја била од 1995. године.) На Божић ове године Митрополит Амфилохије ми је дао благослов да преведем његове косовске дневнике, што ће бити веома сложено и споро, из поменутих разлога. Али, тај благослов за мене је велика радост.

Углавном вријеме проводим радећи, идући љекарима, дружећи се са пријатељима и људима који ми стално пружају пажњу“.

Извор: Православие и мир

Pin It on Pinterest

Share This