Izaberite stranicu

Христос Васкрсе!

[wpaudio url=“http://www.svetigora.com/audio/download/10431/Mitropolit_Vaskrsnja_poslanica_2012.mp3″ text=“Васкршња порука Митрополита Амфилохија“]

Ми Хришћани, браћо, просвећени свјетлошћу вјечне Истине и Мудрости, клањамо се Богу живих, а не Богу мртвих, јер вјерујемо у Христа распетога и васкрслога, а кроз Њега и у Њему вјерујемо у опште васкрсење мртвих, тј. у бесмртност човјека и живот вјечни. Зато се молимо, просвјетљеног ума и срца, ових дана припреме за Христово Васкрсење: „Боже велики и прослављени, Ти си нас животворном смрћу Христа Твога преселио из трулежности у нетрулежност; Ти сва наша чула ослободи од умртвљености страстима, поставивши им за доброг управитеља унутрашњи разум; и око наше нека буде далеко од сваког рђавог гледања; слух наш недоступан празним ријечима, а језик – чист од непристојних разговора. Господе, очисти усне наше које Те славе; учини да се руке уздржавају од злих дјела, а да творе само оно што је Теби угодно; утврди благодаћу Твојом све наше удове и разум.“

Такође се молимо Њему „који је тијелом окусио смрт“, да „умртви свако наше тјелесно мудровање“ и да „прикује кости наше страху Суда свога страшнога“, знајући да је „страх Божији почетак сваке истинске мудрости“. Свјетлост Христова која просвећује све и сва, освећује и просвећује не само Христовим првим доласком од Рођења до Васкрсења и Вазнесења, него и Његовим Другим доласком, када ће се јавити знак Сина Човјечијега на небу, када ће проплакати сва племена земаљска (Мт. 24, 30) и изаћи на видјело сваки човјек и сва дјела људска. Тај Други долазак је не само пуноћа свега што се збивало у историји него је мјера и провјера човјека и свијета и свега онога што је човјек дјелао и како је дјелао у свом земном животу. Није царство земаљско, живот на земљи и оно што у њему радимо коначна мјера човјекова и човјековог мишљења и начина живљења, човјековог достојанства. Човјек је биће достојно поштовања само ако је вјечно биће, ако се земаљско царство и живот улива у Царство небеско, вјечно и непролазно. Има оно што човјека чини вјечним и бесмртним и оно што разара и унижава његово биће. Призван да буде обиталиште вјечнога Духа, отуђењем од Бога, од своје природе и свог вјечног звања и назначења, он обесмишљује своје биће, постојање и све што чини у крлетци времена и простора. Призвани да поштујемо светињу свог рођења и живота, као и светињу рађања и живота других људи, само је истински поштујемо ако признајемо да је она вјечна и непролазна. Живот се поштује од зачећа до престављења и до у вјечност. Он се уз то поштује и начином живљења, начином употребе богоданих сила (тјелесних и духовних), усаглашеним са природом и са коначним циљем и смислом живота. У наше вријеме, посебно се на два начина обесмишљује људски живот и скрнави његова вјечна светиња. Оба та начина својом злоупотребом непролазне светиње живота скривају у себи самоубилачки и самоуништујући порив човјеков. Они су утолико поразнији за човјечност и вјечни човјеков лик и личност, уколико то бива озакоњено у савременом људском друштву и заједници, и то у име људских права…

Први начин којим се пориче и обесвећује вјечна светиња живота јесте – чедоморство. Оно што је Црква знала и свједочила од памтивијека, а што данас потврђује и наука јесте чињеница да је од самог зачећа човјек – истинско људско биће, и да, убили га у зачећу или петом или деветом мјесецу, или од девет или деведесет година – убијамо истог човјека. Ембрион у материној утроби није проста израслина њеног организма; није исто што и њена пљувачка или неко од излучења њеног тијела: у њему је сав човјек у нуклеуму, са свим својствима која га чине човјеком. Утробно чедоморство, сакривено под називом абортуса, данас је постало једно од озакоњених права човјека и жене. Закони који у једној доби и узрасту штите људско достојанство, у другој доби, до рођења и послије смрти га укидају, не признају и поништавају. Тако мајке и љекари, материнску утробу, радионицу живота, претварају у мртвачницу, лишавајући новозачето дијете не само права на рођење, него и на вјечни живот. Право које лишава човјека одговорности за право другога на живот, и радост и свјетлост живота, не значи ли оправдање злочина човјекоубиства? Никада нећемо заборавити пробуђену савјест и доживотно кајање једне мајке, која је у вријеме ратног вихора и биједе, родивши шесторо дјеце – седмо побацила, што је увијек на исповијести покајно понављала. На ријеч свештеника-исповједника, да ће јој Бог опростити јер се покајала, она би са сузама одговарала: И ја вјерујем, оче, да ће ми Бог опростити, али се питам непрестано – да ли ће ми моје дијете опростити? Тако размишља мајка, пробуђена за светињу живота, сагледавајући је у свјетлости Лица Божијега, која ће је открити и афирмисати при Другом доласку Христа Животодавца.

Проглашење бесловесне похоте за божанство и тиме обоготворење саможивости и самоуништења, пројављује се и озакоњује данас више него икад у историји и на један други начин. То је оно што се по видовитом Апостолу народâ Павлу догађа људима „залудјелим у својим умовима“, „потамњелог неразумног срца“, који замјењују „славу бесмртног Бога подобијем смртнога човјека“; које Бог предаје „у жељама срца њихових у нечистоту, да се бешчасте тјелеса њихова међу њима самима“; – такве „предаје Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно, а исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам“… (Рм. 1, 21-27). Такви, као ни неправедници, ни блудници, ни идолопоклоници, по истом Апостолу „неће наслиједити Царства Божијега“ (1Кор. 5, 9), тј. никад неће сазнати каквим је Бог створио човјека и ради чега га је створио, зашто он постоји на земљи. Содомија као противприродност није само посвједочена вјековним библијско-хришћанским искуством и Христовом науком, него и свеукупним религијским искуством човјечанства. Зато Црква Божија, уз свако поштовање људске слободе („све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме“, 1Кор. 5, 12), никад неће и не може прихватити модерне, из антихришћанских центара идеолошке моћи, дириговане параде срама и неприродни начин живљења за „параде поноса“. Бог заиста није створио Адама и Стеву, него Адама и Еву: „И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их и благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом…“ (1Мојс. 1, 27-28). Црква проповиједа ту етику и држи се тог става управо из најдубљег поштовања сваког људског бића, као непоновљивог створења Божијег, сагледаваног са тачке гледишта вјечности и бесмртности. Једно је сигурно: свако озакоњење „похоте плоти и похоте очију“, тј. педерастије као моралног начела, неминовно води озакоњењу и педофилије, као и скотолоштва за начин човјековог бесловесног живљења (у Америци већ постоји јак покрет за озакоњење педофилије). Такав тип ероса, потврђује егзистенцијално људско искуство – рађа смрт и ништавило. А управо да би нас ослободио од смрти и ништавила, Христос нас је својом животворном смрћу и васкрсењем „преселио из трулежности у нетрулежност“. Зато му се и молимо да „сва наша чула ослободи од умртвљености страстима“, нарочито од ове двије горе наведене страсти, „поставивши им за доброг управитеља унутрашњи разум.“

Стојећи у слободи којом нас Христос ослободи, браћо, не дајмо се опет у јарам ропства гријеха, смрти и ништавила ухватити, са надом да ће се и сва творевина ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије (ср. Гал. 5, 1; Рм. 8, 21); Крсту Христовом се поклонимо и Васкрсење Његово прослављајмо, сверадосно се поздрављајући:

Христос васкрсе!
Ваистину васкрсе!

Архиепископ цетињски
Митрополит црногорско-приморски
Амфилохије

Pin It on Pinterest

Share This