Izaberite stranicu

Смета им ревитализација културних добара и мирис тамјана
Изјава за портал ИН4С, 26. март 2012.

Злонамјерни написи о духовној и материјалној обнови коју већ деценијама спроводи Православна Црква у Црној Гори, и ових дана су се појавили у више црногорских медија.

Будући да се Митрополија често приказује као државни и национални непријатељ број један углавном од стране истих новинара, питамо се да ли су таква писања и такви новинари само средство којим се користе кругови који из својих идеолошких и политичких интереса желе да потру и пониште ауторитет који Црква несумњиво има код грађана Црне Горе и шире. „Неимарске склоности службеника Митрополије, који представљају дводеценијску опсесију“, како написа један новинар, оставиле су трагове и црквена добра којима ће се вјерници служити вјековима, а опсесија Црквом незналица и злонамјерних новинара ће остати као сраман траг на историји јавне ријечи у Црној Гори.

Истина о манастиру Бешкој је та да би бисери какви су Богородичина црква и црква Св. Ђорђа на острву Бешка (Брезојевица) биле заборављене, запуштене (као што су и биле) и напокон данас биле рушевине да није благовремено реаговано од стране Митрополије.

Њихов првобитни изглед је у потпуности испоштован од стране стручне екипе Митрополије, као уосталом и других храмова на Скадарском језеру. Укупни архитектонски изглед и пејзаж манастира Бешке је такође сачуван: заправо манастир је из стања потпуне запуштености и девастације обновљен и буквално спасен од коначног пропадања.
Архитектонски пројекат за обнову цркве Св. Ђорђа је за Завод за заштиту споменика својевремено радио професор Горан Радовић, садашњи декан Архитектонског факултета. На основу тог пројекта, по коме Завод нити држава НИКАД нису поступили, архитекта, најпознатији статичар у Црној Гори и овлашћени пројектант Радован Радовић израдио је конструктивни пројекат рестаурације, који је Заводу достављен на одобрење. Послије више ургенција Радована Радовића, тадашњи Завод, ни послије више мјесеци није нашао за сходно да одговори – прихвати или одбије конструктивни пројекат. Имајући у виду принцип позитивне фикције, Митрополија је, да би га спасла обрушавања, приступила санацији објекта уз коју је извршено и чишћење фасаде цркве Св. Ђорђа. У тренутку почетка радова, са цркве је већ почело да пада камење. Сваки камен је враћен на своје мјесто. Објекат је покривен и коришћено је олово у складу са раније поменутим пројектом Завода. Да ова обнова није извршена, црква која је деценијама служила за шталу мурићких магараца и коза и из које је расло дрвеће сигурно би се срушила у року од годину дана. Обнова манастира Бешка треба да служи на понос свим грађанима Црне Горе. При томе треба истаћи и то да се Митрополија два пута посљедњих година обраћала Министарству културе за заштиту храмова не Бешкој без икаквог одговора са његове стране!

Неистине о деградирању културне вриједности, коју службеници Завода (и данашње Управе) често понављају, уз то се углавном бавећи израдама разноразних елабората, процјена и планова, представљају вјероватно испољавање комплекса ове институције у односу на Митрополију. Док она за извођење ових радова има на располагању најбоље стручњаке у Црној Гори из ове области, Управа (Завод) очевидно у недостатку стручних кадрова, намјесто да ради свој посао, преузела је улогу дежурног „културног полицајца“, задуженог да спречава било какву обнову. Као да за Управу заштита значи – заштићено да пропада. И док она као да се интересује само стерилном консервацијом рушевина, Црква се бави суштинском обновом и ревитализацијом духовних и културних добара, приводећи их њиховој изворној намјени – богослужењу.

Увијек испочетка запањује чињеница да се деценијама није сматрало девастацијом спраћање говеда и коза у цркве на Бешкој и у другим светињама на Скадарском језеру, њихово скрнављење и тотална запуштеност. Нико ријеч не каже у одбрану Митрополије кад она води бесмислене судске поступке којим је принуђена да доказује да цркве нису вакуфско власништво џамије у Мурићима! Не прича се ни о правоснажној пресуди против Мираша Дедеића за сметање посједа у манастиру Бешка. Да ли је икад поднијета пријава против неког Мирашевог следбеника, нелегалног градитеља који је правио дрвени објекат на Бешкој, што се види из те пресуде?!

Чини се да иницијаторима и реализаторима ових писања не смета наводна „девастација културних добара“ већ сама свестрана обнова овог и других манастира. Смета им молитва коју часне монахиње на Бешкој узносе Богу, и мноштво народа и посјетилаца који се све више сабирају око свих светиња. Надамо се да њима макар не смета мирис тамјана као што недавно неки изјавише.

Из Митрополије црногорско-приморске

Pin It on Pinterest

Share This