Izaberite stranicu

У периоду од три дана, три хладна и снијежна дана, у суботу 4. и у уторак 7. фебруара 2012.г., у древном граду Скадру, у Албанији, упокојили су се у Господу, брачни другови, полувјековни животни сапутници, Ана и Алексеј Мишченко. Њиховом несвакидашњом заједничком смрћу, као и сахраном њихових земних остатака на скадарском градском гробљу – затворена је једна веома значајна и садржајна животна књига. Књига љубави и страдања. Књига вјере, истрајности и неуморног боготражитељства. Књига родољубља и родитељства. Њихова животна књига као да је увезана међу корице Библије. Она личи на друге библијске књиге, али она је и њихов наставак. Наставак савремен нама, данашњим и овдашњим хришћанима.

АВРАМОВСКО ПУТОВАЊЕ

    Алексеј Мишченко је син Виктора, руског георгијевског кавалира, пребјеглог у Краљевину Југославију пред бољшевичким револуционарним погромом двадесетих година прошлога вијека. Пуковник Виктор је са својом супругом Јеленом градио породично гнијездо у Црној Гори, ондашњој Зетској бановини. Живјели су у Котору, Бару и Подгорици – гдје се, поред још двоје дјеце, родио и Алексеј.

   Непредвидиви вихор Другог свјетског рата одвео је Викторову породицу из Црне Горе у, тада, албански Скадар. Тамо, у окружењу потпуне политичке изолације, захваљујући свестраној способности коју је имао као руски царски официр, радио је као инжињер жељезница и грађевинских радова. Ту у скадарском поднебљу, Викторов син Алексеј ће расти и сазријевати. Ту ће упознати Ану, богобојажљиву дјевојку, своју будућу жену, која потиче из старе црногорске породице Самарџића.

   Попут Аварама и Саре у Египту, Алексеј и Ана су пребивали у изгнанству, далеко од Алексејеве отаџбине, чувани вјером у Бога и својом међусобном љубављу, слутећи да ће дочекати  духовни спокој и да ће видјети мирно Божије уточиште. Немир странца у туђој земљи и онога који је далеко од својих коријена, Алексеј је умиривао хришћанском пажњом према људима око себе, како према комшијама Албанцима, тако и према једновјерним скадарским и врачанским Србима. Друштвено уређење радикалног комунизма, пред којим је његов честити отац избјегао са родне груде, било је, Божијом вољом, окружење у ком је Алексеј чекао сусрет са Господом.

    Алексеј и Ана су од Бога добили два сина – Виктора и Аполона. Тако је Господ показао своју намјеру да се трајање ове руске породице на Балкану настави кроз нова покољења мушких потомака који ће носити презима Мишченко. Ангажујући се вриједно и зналачки у пчеларској дјелатности коју је наслиједио од оца Виктора, Алексеј је  подстицао рад удружења пчелара у Скадру. Написао је и двије стручне књиге из те области, свједочећи, и на тај начин, своју посвећеност служењу Богу, и Божијој творевини – кроз племениту вјештину гајења пчела и производње меда.

   Слутећи и назирући вјековну духовност скадарске хришћанске земље, удишући је са зидина Розафе – старог скадарског града, Алексеј Мишченко је чезнуо за својом земаљском отаџбином, али је стрпљиво чекао долазак црквене слободе у Албанији и откривање духовне отаџбине која је у деценијама атеистичког режима била скривана од многих. Истим духом је дисала и Ана. И заиста, као што је праотац Аврам у својој супрузи Сари, имао емотивну и духовну потпору да издржи сопствена бројна странствовања и боготражитељска лутања, тако је и Алексеј у Аниној брачној љубави налазио луку одмора и надахнућа за стрпљива и смирена очекивања будућих спасоносних догађаја.

ИЗЛАЗАК ИЗ РОПСТВА  

Васкрс 1992 у Скадру - Митрополит Амфилохије служи Архијерејску Литургију после 58 година !

Вријеме окончања историјске епохе комунизма у Албанији и њој сусједним земљама, дошло је за породицу Мишченко као прилика за испуњење давнашњих надања. Прво путовање, из државе тек ослобођене од идеолошких ланаца, био је Алексејев одлазак у Црну Гору,у земљу у којој је рођен, и гдје је крштен. Његов повратак у Црну Гору био је мотивисан познанством са Високопреосвећеним митрополитом Црногорско-приморским г. Амфилохијем, који је почетком 90-тих година 20. вијека обишао Скадар и Враку, и тамошње православне хришћане. Међу првим људима који су дочекали црногорског владику приликом његове историјске посјете Албанији и који му је прислуживао на Литургији, одслуженој у скадарском биоскопу (све православне цркве у Скадру и околини биле су порушене), био је Алексеј са својом породицом.

   У наредном периоду, Алексеј је користио сваку прилику да дође на Цетиње, и да, крај ћивота Светог Петра Цетињског, у дугим молитвама, пред Богом надокнади бројне године проведене у Албанији без црквеног богослужења. Г. Мишченко је плијенио својом достојанственошћу. Као да су се у његовој личности сусрели – подвижничка и аскетска чежња за Русијом и Небеским царством на једној страни, и официрски лик и војничко држање његовог оца на другој. Један од сабраће Цетињског манастира је са усхићењем говорио: „Није ми јасно како се овом човјеку онај његов светачки ореол око главе не види и голим очима“!

Ускоро је услиједио и, ваљда, најљепши и најпотреснији догађај у животу старца Алексеја. Заједно са митрополитом Амфилохијем и директором „Светигоре“ оцем Радомиром Никчевићем, 1995.г., приликом промоције нашег црквеног часописа у Москви, Алексеј Мишченко одлази на свој први и једини пут у руску отаџбину. Са тог путовања враћа се препорођен и потпуно духовно испуњен неизрецивом радошћу. Тамо се поклонио древним светињама, обишао историјске знаменитости Москве, а од руских власти добио је пасош и држављанство, заједно са члановима своје породице. Из Русије је са собом понио и грумен руске земље. Након тог путовања слиједи и одлазак његовог млађег сина Аполона на Московску богословску духовну академију у Тројицко-сергијевској лавру. Успјешно окончавши богословске студије у Сергијевом посаду, Аполон Мишченко постаје предавач у Цетињској богословији, и на тој служби је и данас.

 У наредних 15 година, Алексеј још усрдније ради на обједињавању православних хришћана у Скадру и уопште у цијелој Албанији. Он је ослонац у пастирском раду скадарског свештеника Александра Петанија и његовог сина Николе. Уз његову сарадњу са г. Симом Ајковићем, благословом Митрополита Амфилохија, основаће се удружење „Свети Јован Владимир“, које до данас ради на очувању и развоју духовног идентитета православних словенског поријекла у Албанији

РУСКА ЗЕМЉА ОБЕЋАНА

 И тако, почела је да тече и 2012. година доброте Господње. Година у којој су Алексеј и Ана планирали да прославе тачно пола вијека од зачетка њиховог брачног живота. А тај њихов брачни живот је био примјер другима, не само по својој дуговјечности, него и по ријетко виђеној међусобној пажњи и повјерењу који га је испуњавао. Није било ни једног разговора, нити једне важне теме која се отварала у њиховом дому, а да је они, њих двоје супружника, нијесу завршавали међусобним разговором и договором. Алексеј је, као угледан човјек у комшилуку и цијелом граду имао много познаника и људи од којих је тражио и којима је могао дати савјет и поуку, али му је поред свих њих, највећи савјетодавац и најискренији саговорник остала његова Ана. Уочи неког пута, испред неког важног посла, при растанку, макар и на неколико дана, Алексеј увјек благосиља све укућане, а на крају, са пуно супружанске њежности, и жену Ану. Господ их је украсио и са три унука, које им је подарила Викторова супруга Лидија. Та три момка попуњавају пук витезова које је предводио њихов дјед. Они су добра и лијепо васпитана дјеца. Њихова имена Андреј, Арсеније и Сергеј – надјенуо им је дјед лично.

   Виктор и Аполон су поносни на љубав својих родитеља. Они често истичу да им је та родитељска љубав једно од највећих богатстава у животу. Међутим, та љубав им је стварала и једну зебњу, једно емотивно оптерећење око тога, како ће се бринути о једном родитељу, како ће га тјешити и чувати онда када се деси да први од супружника умре. Знајући за њихову снажну међусобну повезаност, тешко је било замислити патњу онога који остане у животу, онога који сахрани свог брачног друга.

     И ето, педесета годишњица овог дивног хришћанског брака, почела је изненадним погоршањем Алексејевог здравља. Пошто га је задесио мождани удар, Алексеј је, у полусвјесном стању, пребачен у скадарску болницу. Бринући за његово здравље Ана је толико патила да је и њена тјелесна снага попустила и, изненада, она се упокојила у породичној кући, не знајући да ли јој је муж у животу или није. Синови су се потрудили да ову тужну вијест сакрију од Алексеја, који је лежао на самртној постељи. Три дана потом, и Алексеј се упокојио, не знајући за смрт своје супруге. Срешће се, пред Господом, у истој љубави, или у још већој – у њедрима Бога живога.

    Околности њихове сахране биле су тешке. Највише због невремена које је ометало уобичајне погребне радње, али је и спрјечавало долазак из Црне Горе великог броја пријатеља породице Мишченко. Уз мјесног скадарског свештеника, опијело су обавили свештеници-професори Цетињске богословије и службеници Митрополије Црногорско-приморске. И Ана и Алексеј су испрећени од великог броја Скадрана, у њихову породичну гробницу. Њихови ковчези су положени у гроб уз стихове васкршњег тропара, који су сабрали у себе цијелу историју ове фамилије. Историју пуну страдања, пуну вјере и историју окончану спасењем и васкрсењем.  На пар сати прије сахране свога оца, Аполон Мишченко је пред присутне пријатеље изнио малу кутију умотану у папир. На папиру је било написано да се у кутији чува грумен руске земље, помијешан са земљом гроба у који је првобитно био сахрањен царски пуковник Виктор. Још је писало и Алексејево завјештање, да му се та груда дједовине стави на груди приликом његове сахране. И тако је било.

     Руску земљу, своју судбину и своју срећу, Алексеј је понио са собом у гроб. Сахрањен поред жене Ане, нашао је мир који је стрпљиво чекао, остављајући својим синовима и унуцима, својим пријатељима и познаницима – нову икону храброг стајања двоје супружника, пред Богом и пред људима.

 ПРОТОЈЕРЕЈ-СТАВРОФОР ГОЈКО ПЕРОВИЋ

Pin It on Pinterest

Share This