Izaberite stranicu

Сигурност поштовања икона

Свечани празник Торжества Православља, који се данас прославља, установљен је  у Цариграду, 11.марта 843.г. благословом патријарха Методија и уз подршку  царице Теодоре. Тада у свечаној литији бијаху повраћене свете иконе  у цркву свете Софије и у остале храмове. Установљено је  да се у Цркви сваке прве недјеље Великог поста  чита  Синодик Православља,  документ гдје су записани: саборно исповиједање православне вјере и анатемисања свих дотадашњих заблуда или јереси.

Током протеклих дванаест вјекова, Синодик православља је био основ за  врло богата теолошка и пјесничка изражавања у домену црквеног богослужења. Са становишта овог Синодика, разрађено је и дефинисано  много тога што се дешавало и у прошлости поводом борбе за иконопоштовање. Овим Синодиком потврђене су и одлуке Седмог васељенског сабора у дијелу који се односи на поштовање икона.  Драматичност спора између  иконоборства и иконопоштовања најдубље је у теолошком смислу представљена у Синодику. Одреднице анатема и вјечан спомен представљају најбољи доказ о искључивости супротстављених становишта. Иконоборци су ишли толико далеко у својој мржњи према поштоваоцима икона да су под изговором оспоравања икона отимали имања, вршили прогоне и убијали вјерне, нарочито монахе. Карактеристично је напоменути да су православни послије свега што су  претрпјели и издржали касније многе од својих гонитеља рехабилитовали. Међутим, све оне који су остали и који ће у будућности остати упорни у иконоборству овај Синодик подвргава вјечној анатеми.

Борба  иконобораца против иконофила била је драматична, сурова и безобзирна . Треба подсјетити да су у историји Цркве бивала  и тежа искушења која су праћена не мање тешким споровима. Те драматичне епизоде  у Цркви се у крајњем исходу  манифестују спасоносно и торжествено.

Синодик православља исказује похвалу свима који су кроз готово два вијека борбе допринијели сигурности поштовања икона. Синодик наводи разлоге ове  теолошки јако  засноване  сигурности поштовања икона. То је истина о оваплоћењу Христовом и човјековој боголикости од самог постанка. Овај Синодик објављује вјечан спомен свима који кроз часне иконе ум свој уздижу ка богопознању и који освећују своје очи и уста гледајући и цјеливајући свете иконе, нарочито  Икону Христову и икону  Његове Богомајке.

Оно  што је евидентно у овом изложењу православног Синодика из 843.г.  је  да су сигурност поштовања икона иконопоштоваоци поткријепили  аргументима из свог најдубљег опита и теолошког искуства. По том  основу  нарочито су значајни Свети Јован Дамаскин и Свети Теодор Студит. Свети Јован је објашњавао да се у раније вријеме невидљиви Бог није могао приказивати али  како се Бог појавио у тијелу и живио међу људима,  могуће је да представимо оно што је у Богу видљиво. Свети Јован Дамаскин наводи приповијест о цару Авгару који је тражио од једног умјетника да наслика Христа а овај, кад је покушао,  није то могао од  превеликог блистања Христовог лица. А Христос, знајући шта хоће умјетник и Авгар,  затражио је један убрус и прислонио га на своје божанско лице. На убрусу се изобразио Његов нерукотворени лик, који је Он послао Авгару. Овом повијешћу Дамаскин хоће да подсјети да иконе имају поријекло и подстицај од самога  Исуса Христа.

Теодор Студит, такође значајан иконобранитељ,  успио је да  демантује иконоборце поводом њиховог мишљења  да су иконе идоли. Таква тврдња је неодржива јер, каже Теодор, једно је природа  материје иконе а друго Христова природа . Поштујући икону ми не поштујемо и не клањамо се дрвету и бојама –  материјалном предмету, већ прволику изображеном на икони, насликаној на дасци бојама. Зато, према светом Теодору, могуће је постојање многих икона једнога прволика или оригинала. На примјер,  лик човјека у огледалу није исто што  и материја огледала, нити исто што и физичко постојање човјека. Христовом лику је својствено да је одвојен од материје,  али се у материји сагледава, каже Теодор Студит. Иконоборци су сматрали супротно, да је Христос послије свог Вазнесења невидљив а да ће тек у будућем вјечном свијету бити видљив. Они су имали представу о икони као религиозној тродимензионалној слици. Византијски иконопис, од којег су полазили иконопоштоватељи, је умјетност дводимензионалне слике и управо таква икона  даје могућност да се сагледа прослављени Христос. Та непролазна слава будућег вијека (горњег свијета) присутна је чак и на иконама са мотивима Христовог страдања и распећа.

Свештеник Драган Станишић

П.С. Овај празник Побједе православља, када се чита Синодик православља и када се врше литије са иконама и крстовима, прославља се свечано сваке године и у Митрополији црногорско-приморској, нарочито на Цетињу, гдје у Манастиру обично тог дана служи и Митрополит. Поводом овог празника Митрополија у протеклих 20 година редовно организује свечану академију гдје су присутни бројни гости и званице из културног и јавног живота. На тој академији репрезентативни дио програма је и свечана бесједа на тему иконопис и поштовање икона. Ове године, због непостојања могућности да се обезбиједи сала адекватна за свечану академију на Цетињу, свечаност неће обухватити тај сегмент који смо ранијих година имали у амбијенту Владиног дома и Зетског позоришта на Цетињу.

Pin It on Pinterest

Share This