Izaberite stranicu

ЦЕТИЊЕ, 15. фебруараУ наставку доносимо чланак (правни став) протопрезвитера-ставрофора Велибора Џомића „Анализа уговора Влада Црне Горе са Јеврејском и Исламском заједницом Црне Горе“ који је неколико претходних дана излазио у дневном листу „Побједа“ у седам наставака:

I ОД НЕЈЕДНАКОСТИ ДО „ПОВЈЕРЉИВОСТИ“

Као и након потписивања Темељног уговора Владе Црне Горе и Свете Столице, ”Побједа” отвара своје странице за правну анализу уговора које је Влада потписала са Исламском и Јеврејском заједницом у Црној Гори. Позивамо заинтересоване, првенствено правнике, да нам доставе своје правне анализе ових важних државно-вјерских правних аката

Пише: Протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић

Пажњу јавности су ових дана, заиста са разлогом, заокупиле вијести о потписивању уговорâ о уређењу односа од заједничког интереса између Владе Црне Горе и Исламске и Јеврејске заједнице у Црној Гори. Уочљиво је да је том приликом, наравно не кривицом верских достојанственика двије велике и познате религије, више било ријечи о положају Православне Цркве у Црној Гори него о садржају и правној природи потписаних уговора.

Неуставни уговори

Читајући и упоређујући садржај одредаба три до сада потписана уговора јасно се уочава да је уговорима драстично нарушена уставна одредба из става 2. члана 14. Устава Црне Горе којом је прописано да су ”вјерске заједнице равноправне”. У овом тренутку, вјерске заједнице нису равноправне. Три имају потписане уговоре са црногорском државом, а остале немају. Два уговора су ступила на снагу, а један није. Једна црква по уговору има јавно-правни субјективитет, а двије вјерске заједнице грађанско-правни. Канонско право Католичке цркве је признато у пуном обиму, шеријатско исламско право само ”у дијелу који се односи на устројство Исламске заједнице и вршење вјерских обреда и вјерских послова”, а унутрашње вјерско право Јеврејске заједнице, судећи по уговору, уопште није признато у Црној Гори. Још раније сам у ”Побједи” писао да важећи Закон о вјерским заједницама од 1977.г. не садржи одредбу о могућности склапања уговора са црквама и вјерским заједницама. Том приликом, из Владе је одговорено да такви ставови представљају ”мијешање у вођење државне политике” (”Дан”, 23. јуни 2011.г.). Уговор са Светом Столицом, иако је по својој природи искључиво државно-црквени, тумачен је, мимо сваке државно-правне и католичке канонско-правне логике, као ”билатерални међудржавни споразум”. А шта представљају два нова уговора? Да ли је у питању нови вид јавно-приватног партнерства?

Промоција неравноправности

Уговорима су установљене различите обавезе Католичке цркве, Исламске и Јеврејске заједнице у односу на државу Црну Гору. Католичка црква је примила на себе само обавезу да поштује државно-правни поредак Црне Горе. То је и без уговора дужност сваког физичког и правног лица у једној држави. Исламској заједници су, сходно уговору, знатно проширене обавезе према држави у односу на обавезу Католичке цркве. Тако, на примјер, Исламска заједница је дужна да државу обавијести о свакој статусној промјени (ст. 2 чл. 3), а Католичка црква није. Исламска заједница је дужна да ”након избора кандидата, а прије именовања реиса, о томе на повјерљив начин обавијести Владу Црне Горе” (ст. 2. чл. 6.).

Увођење ”повјерљивог начина”

Католичка црква нема никакву обавезу да приликом избора и постављења надбискупа барског и бискупа которског о томе на било који, па ни на ”повјерљив начин”, обавјештава Владу Црне Горе. Појам ”повјерљив начин” уопште не постоји у правном систему Црне Горе и он отвара простор за много различитих тумачења. Какав је то ”повјерљив начин” и како се он остварује бојим се да ни најбољи правници не би могли да одговоре имајући у виду позитивно-правни систем Црне Горе. Одредба о ”повјерљивом начину” обавјештавања Владе након избора, а прије постављења реиса Исламске заједнице у Црној Гори је апсолутно непотребна и може да се користи или, прецизније казано, злоупотребљава од стране државне власти за нарушавање унутрашње аутономије вјерске заједнице. Сабор Исламске заједнице као највише тијело исламских вјерника у једној држави је своје вјернике, државне власти и јавност уопште увијек уредно и благовремено обавјештавао о избору реиса. Влада је и до сада, у духу начела одвојености вјерских заједница од државе, сазнавала име изабраног реиса благовремено. Не постоји ниједан разлог да то буде ни раније, а ни ”на повјерљив начин”, осим ако Влада нема амбицију да утиче на избор вјерских поглавара у Црној Гори. Вјерујем да је техничком омашком у ставу 1. члана 6. изостављена надлежност највишег тијела Исламске заједнице за избор реиса као врховног исламског великодостојника, али је то дијелом исправљено у ставу 2. истог члана.

Једни јесу, други нису независни

Влада Црне Горе је у јуну 2011.г. признала да су ”држава и Католичка црква, свака у свом подручју независне и самосталне”. С друге стране, Влада Црне Горе у уговоре са Исламском и Јеврејском заједницом није уградила такву одредбу, а била је дужна да је угради. Таква одредба има упориште у члану 14. Устава Црне Горе којим је прописано да су ”вјерске заједнице одвојене од државе”. Има неколико правника у Црној Гори који ову уставну одредбу тумаче тако да испада да су цркве и вјерске заједнице неке другоразредне установе или, тачније речено, ”нужно зло и реликт историјске прошлости”. У државама Европске уније се одвојеност цркава и вјерских заједница од државе тумачи као одвојеност надлежности. Једно су надлежности државе, друго су духовне надлежности цркава и вјерских заједница, а у вршењу својих надлежности су независне и самосталне (уговорна одредба о независности и самосталности цркава и вјерских заједница у држави је била предмет разматрања Уставног суда Словеније. Тај суд је 19. новембра 2003.г. донио одлуку (Рм-1/02-21) да је та одредба у складу са Уставом и законима с обзиром да цркве и вјерске заједнице поштују правни поредак).

Поред обавеза које имају Исламска и Јеврејска заједница, а које нема Католичка црква у Црној Гори, уговор са Исламском заједницом има и доста новинâ којих нема у уговору са Католичком црквом. Само се на први поглед може чинити да је ријеч о посебностима ислама као религије. Међутим, није тако. Да се одмах разумијемо, сматрам да је обавеза Владе Црне Горе да испоштује сва права исламских вјерника која су утемељена у Курану, шеријатском праву и Уставу Исламске заједнице. Међутим, слична права, различита само у односу на вјерско учење, треба гарантовати и другима. А то у Црној Гори није случај.

Факсимил првог дијела

II ЈЕДНИМА ЈЕДНО, ДРУГИМА ДРУГО

Шта је то добила Исламска заједница што није добила Католичка црква? Исламски вјерници су добили право да им Влада омогући да им њихови послодавци и у државним и у приватним установама одобре могућност коришћења одмора у току радног дана ради испољавања вјерске молитве која се врши петком, а која је позната као ”џума намаз” (ст. 3 чл. 10.). Молитва петком код муслимана заиста представља једну од најважнијих молитава и сигурно је да муслимански вјерници не смију бити ускраћени у том погледу. Али, и други вјерници, посебно хришћани, имају литургије и мисе које се веома често, у зависности од календара, служе у току радне седмице. Католички и јеврејски вјерници по уговору нису добили то право. Посебна су питања начина заштите од злоупотреба такве врсте и начина контроле, али то не бих даље елаборирао.

Нови начин укњижбе имовине

Исламска заједница је добила право да имовину која у овом тренутку није укњижена у катастарској служби на ту духовну институцију буде уписана на њу само на основу захтјева Исламске заједнице (ст. 3. чл. 10.). Католичка црква није добила то право. То је добра одредба, али није у сагласности са важећим Законом о државном премјеру и катастру. Да би ова одредба могла бити остварена на законит начин неопходна је допуна наведеног закона.

Имовина Исламске заједнице која има споменичку вриједност дефинисана је као ”културна баштина Црне Горе” (ст. 4. чл. 10 и чл. 22.) док споменици културе у својини Католичке цркве нису дефинисани као ”културна баштина Црне Горе”. Даље, покретна имовина Исламске заједнице која има споменичку вриједност се не може отуђити ни изнијети из државе без сагласности Владе Црне Горе (ст. 4. чл. 10.). С обзиром да овакве изричите одредбе нема у уговору са Католичком црквом онај који не познаје правни систем Црне Горе лако може закључити да се покретна добра Католичке цркве у Црној Гори могу отуђити и изнијети из Црне Горе без сагласности Владе Црне Горе. Ово питање је јасно регулисано у Закону о културним добрима тако да уопште није било никакве потребе за уношење овакве одредбе у уговор са Исламском, али и Јеврејском заједницом.

Израда планова и селективна сарадња

Влада Црне Горе се обавезала да сарађује са Исламском и Јеврејском заједницом приликом израде просторно-планских докумената у циљу стварања услова за изградњу или обнову вјерских објеката (ст. 2. чл. 13. и ст. 2. чл. 12.). Такву обавезу није преузела у уговору са Католичком црквом из чега се може закључити да Влада нема обавезу да сарађује са Католичком црквом у погледу стварања просторно-планских услова за изградњу или обнову римокатоличких вјерских објеката. Ни ова одредба није прецизна с обзиром да није наглашено да ће Влада и Исламска и Јеврејска заједница искључиво сарађивати приликом планирања исламских и јеврејских вјерских објеката, а не свих вјерских објеката.

И Исламска заједница и Влада, као и Јеврејска заједница су се обавезале да ће спријечити или обесхрабрити сваки покушај изградње или обнове вјерског објекта који није у сагласности са правним поретком и законима Црне Горе (ст. 3. чл. 13). Такве узајамне обавезе нема у уговору са Католичком црквом што значи да ни Влада ни Католичка црква немају уговорену обавезу да евентуалне такве активности римокатоличког свештенства спрјечавају или обесхрабрују.

Влада је преузела обавезу да пружи подршку реализацији пројеката који ће имати за циљ промовисање историјских, културних и духовних вриједности Црне Горе чији носиоци буду Исламска и Јеврејска заједница, али такву обавезу није преузела када је у питању Католичка црква.

Једни могу, други не могу

Новину представља и одредба из члана 14. уговора по којој вјерник који према националној припадности, вјероисповијести или обичајима носи капу или мараму као саставни дио ношње, може бити фотографисан са капом или марамом. Одредба је непрецизна, јер може да се тумачи да тако да се односи на све вјернике, а не само на вјернике исламске вјероисповијести. И у другим вјерама постоји капа или дио ношње, боље речено одјеће, коју носе вјерска лица (на примјер, апостолник код православних монахиња, као и одјећа римокатоличких часних сестара). Овакве одредбе нема у уговору са Католичком црквом. Такође, вјерници (није јасно да ли само исламски или сви вјерници у Црној Гори) не могу, сходно одредби из истог члана, бити дискриминисани у било ком погледу. Ни тога нема у уговору са Католичком црквом, али ни са Јеврејском заједницом.

До медија – различито

Новину, а уједно и разлику у односу на уговор са Католичком црквом, представља и одредба по којој је неопходна сагласност Мешихата Исламске заједнице за оснивање дневне новине, часописа, сајтова, издавачких кућа, радио и телевизијских станица које своју програмску активност врше претежно у циљу афирмације исламске вјере (ст. 4. чл. 15.). Ова одредба је директно супротстављена бројним међународним документима о људским правима, посебно Европској конвенцији о људским правима, као и законима који регулишу материју информисања, издаваштва и радио-дифузије. Европска пракса стоји на становишту да се у том погледу не мора припадати цркви или вјерској заједници да би се исповиједала и пропагирала вјера јавно, а посебно су неприхватљиви захтјеви о прибављању претходне сагласности цркава и вјерских заједница за оснивање и вођење медија којима оснивач није црква или вјерска заједница. Такву обавезу не познају важећи закони у Црној Гори.

Исламској заједници је загарантован приступ јавном сервису у циљу промовисања вјерских слобода (ст. 5. чл. 15.) док је Католичкој цркви и Јеврејској заједници гарантован приступ не до јавног сервиса него до ”средстава јавног информисања”.

Од вјеронауке до државне стипендије

У образовном погледу се, такође, уочава драстична разлика у односу на обим и садржај права и обавеза. Исламској заједници је остављена могућност закључивања посебног уговора о државном стипендирању школовања одређеног броја црногорских држављана у исламским вјерским школама у Црној Гори и иностранству. Иста могућност је дата и Јеврејској заједници, али није Католичкој цркви. У погледу вјерске наставе у школама, опет разлика у третману. Ту је Католичкој цркви остављена могућност потписивања новог уговора о римокатоличкој вјерској настави у државним школама, али та могућност није додијељена ни Исламској ни Јеврејској заједници. Овако испада да ће римокатоличка дјеца можда имати вјерску наставу у државним школама, а исламска и јеврејска неће. А са друге стране, студенти исламских и јеврејских вјерских школа ће можда имати државне стипенције, а римокатолички неће.

Факсимил другог дијела

III ПРАВНИ ПАРТИКУЛАРИЗАМ ANTE PORTAS

Разликама у обиму и садржају права и обавеза, а то значи и у правном положају, никад краја. Тако је, рецимо, у ставу 2. члана 18. предвиђено да ће се посебна халал храна, припремом одговарајућих намирница у складу са исламским прописима о припремању хране за исламске вјернике припремати за војску, полицију, затворенике, болеснике, сироте, ученике и студенте у студентским домовима. Исто право је предвиђено и за јеврејске вјернике, али није и за римокатоличке. Свака религија има свој начин исхране и ,кад се већ кренуло тим путем, онда то право треба обезбиједити за све вјернике у тим установима, а не само за неке.

Пет кухиња у Клиничком центру

Посебно је питање како је, да ли је и колико је то изводљиво у пракси посебно ако се зна да вјерници различитих религија употребљавају различите намирнице које се припремају на различит начин и обавезно у различитом посуђу. Одредба о храни вјерника у наведеним установама је свакако за похвалу, али селективност Владе која у овом случају, као и у другим, директно изазива дискриминацију никако није и не може бити за похвалу. Како ће то изгледати у пракси уколико овај принцип буде важио за вјернике свих религија у Црној Гори? Клинички центар Црне Горе у Подгорици ће, на примјер, највероватније морати да има најмање пет кухиња, пет врста судова почев од шерпи до тањира и прибора за јело, а кухињско особље ће морати да додатну обуку како би се адекватно припремило за спремање и послужење хране по вјерским правилима. Исто важи и за војне, полицијске, студентске и ученичке ресторане и мензе. Остаје да сачекако да видимо када ће, да ли ће и како ће Влада извршити преузету обавезу.

Затворске богомоље, али не свима

И Католичкој цркви, и Исламској заједници и Јеврејској заједници је признато право на духовну бригу о вјерницима у војсци, полицији, затворима и социјалним установама. Међутим, управа ЗИКС-а је само за јеврејске и исламске вјернике дужна до обезбиједи просторије за вршење вјерског обреда (ст. 1. чл. 19.) док за римокатоличке није. Разлика је уочљива и у погледу оправданог ускраћивања права затвореника на учешће у вјерском обреду.

Уговором са Исламском заједницом је посебан третман додијељен Исламској заједници Турске у рјешавању унутрашњих спорова муслимана у Црној Гори. Право је Исламске заједнице у Црној Гори да у складу са својим учењем, шеријатом и сопственим Уставом одржава контакте са свим исламским заједницама у свијету, па и са Исламском заједницом Турске. Њено право је и да јој признаје арбитражну улогу у унутрашњим вјерским споровима. Али, шта ће ту Влада као медијатор у унутрашњим споровима муслимана у Црној Гори ако су вјерске заједнице, по изричитој уставној норми, одвојене од државе?

Интересантно је да су уговорима сви исламски вјерници у Црној Гори стављени под јурисдикцију Мешихата, а јеврејски под јурисдикцију Јеврејске заједнице. Разумљиво је да је то интерес и оправдана интенција и Исламске и Јеврејске заједнице. Када су те двије вјерске заједнице у питању онда ту нема и не може бити замјерке. Али, држава нема права да се мијеша у та питања управо на основу Европске конвенције о људским правима, Устава и закона Црне Горе.

Два важе – један не важи

Различит је приступ и у начину ступања на снагу три уговора. То није најспорније питање, али вриједи и то поменути. Уговор са римокатолицима који је потписан 24. јуна 2011.г. још увијек није ступио на снагу, али су два уговора, која су потписана 30. и 31. јануара 2012.г., ступила на снагу даном потписивања. Интересантно је да је на сајту првог исламског портала у Црној Гори (http://www.monteislam.com) објављена информација да је предлог уговора са Исламском заједницом усвојен на сједници Владе 26. јануара 2012. године. Међутим, на званичном сајту Владе у дневном реду 50. сједнице, која је одржана 26. јануара, нема информације да је то питање разматрано. О томе нема ни ријечи у саопштењу Владе након 50. и 51. сједнице.

Једни јавни – други приватни

Многима данас није јасно шта означава јавно-правни субјективитет једне цркве или вјерске заједнице. Током претходних мјесеци смо имали прилику да прочитамо више правно и црквено неутемељених текстова појединих правника о томе. Јавно-правни субјективитет цркве или вјерске заједнице значи да државна власт као носилац свих јавно-правних овлашћења дио тих овлашћења преноси на цркве и вјерске заједнице као институције sui generis. Апсолутно је недопустиво да једна црква или вјерска заједница у једној држави има јавно-правна овлашћења, а остале да немају. Шта то значи у пракси? То значи да ће крштенице, вјенчанице и смртовнице које буде издавала Барска надбискупија или Которска бискупија имати статус јавних исправа, тј. имаће исту правну важност пред државним органима као и изводи из књига рођених, вјенчаних и умрлих које издаје општинска управа. Али, сличне исправе, различите само по вјерском обреду, које имају и Исламска заједница и Јеврејска заједница, такав статус неће имати у Црној Гори. Апсолутно су неутемељене тезе да Католичка црква то право црпи из међународно-правног статуса Ватикана. Довољан је примјер Словеније у којој Католичка црква нема јавно-правни субјективитет, иако већинско становништво припада римокатоличкој вјероисповијести.

Три уговора Владе Црне Горе са Католичком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом промовишу различитости, али, на жалост, различитости у погледу правног положаја, као и садржине и обима права и обавеза што је недопустиво са становишта међународних докумената и правног поретка Црне Горе. На делу је правни партикуларизам који је карактеристичан за феудалне средњовјековне државе. Мирне душе се може констатовати да само правнички дилетантизам на почетку 21. вијека може створити и афирмисати правни партикуларизам у решавању правног положаја цркава и вјерских заједница у једној држави.

Факсимил трећег дијела

IV ОД ГРАНИЦА ДО НАЗИВА

У уговорима са Исламском и Јеврејском заједницом се нашла и одредба по којој се границе духовних јурисдикција поклапају са државним границама Црне Горе (чл. 4. уговора са Исламском заједницом и чл. 3. уговора са Јеврејском заједницом). Такве одредбе нема у уговору са Католичком црквом. Оваква одредба је апсолутно непотребна, јер је неприродно, а и немогуће, да влада једне државе уређује односе са црквама и вјерским заједницама у погледу њихове духовне јурисдикције изван државних граница. То је посао сусједних и других држава. Влада, уз пуно поштовање унутрашњег устројства и аутономије цркава и вјерских заједница, једино има капацитета да уређује односе са њима на својој државној територији. Границе духовних јурисдикција цркава и вјерских заједница, на основу међународних стандарда и норми о слободи вјероисповијести и слободи религиозног удруживања, уопште немају никаквог значаја, а спољашњи утицај на та унутрашња вјерска питања или, боље речено, питање унутрашњег вјерског устројства и духовне јурисдикције представља директан атак на слободу вјероисповијести, слободу вјерског удруживања, вјерско учење и унутрашњу аутономију цркава и вјерских заједница.

О границама

У овом дијелу су важна и још два цивилизацијска питања. Ниједна од религија или вјероисповијести које данас постоје у Црној Гори, а и од како је Црне Горе, није изворно настала у оквиру данашњих државних граница Црне Горе. Друго, у шта би се претвориле цркве и вјерске заједнице уколико би непрестано мијењале границе својих духовних јурисдикција, формираних на основу унутрашњих вјерских правила, ако имамо у виду колико се и каквих државних граница у кратком временском периоду промијенило и на овим, а и на ширим просторима. Шта би, рецимо, остало од древне Александријске или Антиохијске Патријаршије које имају духовну јурисдикцију у више десетина данашњих међународно признатих држава. А о Католичкој цркви и да не говоримо.

”Оригиналан” приступ старој теми

Уколико пажљиво покушамо да у европским државама пронађемо сличан примјер и метод у регулисању односа између државе и цркава и вјерских заједница нећемо успјети. Оваквог примјера нема. Основни принцип у државама Европске уније се састоји у регулисању односа на темељу начела равноправности, дакле у истом обиму и садржају права и обавеза. Земље из окружења су одавно ставиле ван правне снаге комунистички Закон о правном положају вјерских заједница (у СФРЈ је 1953.г. донијет савезни закон за све републике, а од 1977.г. је та надлежност прешла на републички ниво. И ту се водило рачуна, па су исти закони донијети у свим републикама бивше СФРЈ 1977. и 1978.г.). Након распада СФРЈ нове државе су приступиле доношењу нових закона о слободи вјероисповијести и правном положају цркава и вјерских заједница који су утемељени на европским стандардима и усаглашени са домаћим правним поретком. Неке су остале само на томе (Србија), а неке су након доношења закона приступиле потписивању појединачних уговора са црквама и вјерским заједницама (Хрватска, Словенија и Босна и Херцеговина). Приликом припреме тих уговора посебна пажња је обраћена на чињеницу да уговори буду у складу са Уставом и законима, а обим и садржај права и обавеза истовјетан за све (почетничка правна грешка је учињена у уговору између Католичке цркве и Босне и Херцеговине када је уговорена реституција одузете имовине Католичке цркве мимо закона, али је та одредба споразумним анексом или ”додатним протоколом” након четири мјесеца исправљена). Садржаји три до сада потписана уговора у Црној Гори потврђују да се начелу равноправности као најважнијем правном питању у тим случајевима није посветила одговарајућа пажња. Није постојао ниједан разлог да то буде тако.

Историјски узори

Гдје се у правној историји може наћи методолошки узор оваквим актима Владе Црне Горе? Интересантно је да су у методолошком смислу слично поступали и Краљ Никола, и Краљ Петар I и Краљ Александар I Карађорђевић. То се може разумијети у то вријеме уколико знамо да није било обавезујућих међународних стандарда, али је данас такав селективан приступ не само анахрнон него и недопуштен. Краљ Александар је у вријеме тзв. шестојануарског режима суспендовао Видовдански устав од 1921.г. Умјесто уговора, Краљ Александар је правни положај цркава и вјерских заједница регулисао посебним законима за признате цркве и вјерске заједнице, али на начелу равноправности. У погледу садржаја и обима права и обавеза, уз поштовање вјерског учења и унутрашњег устројства сваке цркве или вјерске заједнице (СПЦ, ИЗ, ЈЗ и протестаната), ти закони су били садржински идентични. Дакле, исти су закони били за СПЦ, Исламску и Јеврејску заједницу и протестанте. Прво је проглашен Закон о СПЦ (на Митровдан 1929.г.), а потом за остале. Изван правног режима су тада једино остали римокатолици који нису пристајали да се њихов правни положај у Краљевини Југославији ријеши законом него су инсистирали на потписивању конкордата-уговора. Уговор је потписан, али 1937.г. није ратификован у Скупштини и уопште није ступио на снагу тако да је њихов положај остао нерегулисан. У Црној Гори данас имамо обрнуту ситуацију.

Једно на печату, друго у тексту

Уговор са Јеврејском заједницом је доста сличан, али у дијелу је различит. Уочљиво је да је у наслову уговора погрешно наведен назив Јеврејске заједнице што се јасно види на печату Јеврејске заједнице на уговору. Наиме, у наслову уговора стоји да је ријеч о ”Јеврејској заједници у Црној Гори”, а на печату те организације стоји – ”Јеврејска заједница Црне Горе”. Ова примједба не може да се истакне када је у питању Исламска заједница, јер је њен назив, иако нема њеног печата на уговору (само потпис уваженог реиса) тачно наведен у уговору. Да ли је ово битно? Наравно да је битно за правнике, али вјероватно није битно за политичаре и историчаре. Довољно је да подсјетимо на проблеме који су, поред осталог, изазвале полемике око назива ”Исламске заједнице Србије” и ”Исламске заједнице у Србији”. Овдје то, хвала Богу, немамо код Исламске заједнице, али се без икакве потребе и разлога, на жалост, стварају нејасноће око Јеврејске заједнице. Правни систем Црне Горе познаје само организацију под називом – Јеврејска заједница Црне Горе, али не и под називом – Јеврејска заједница у Црној Гори. Узгред, правни систем Црне Горе не познаје институцију под називом Католичка црква Црне Горе или у Црној Гори него само Надбискупију барску, Бискупију которску и њихове организационе видове – самостане, жупне уреде и мисије.

Факсимил четвртог дијела

V ОД НВО ДО ВЈЕРСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

Посебно је питање чињеница да Јеврејска заједница која је нова у Црној Гори и која, мора се признати, нема историјског утемељења у њој уопште није евидентирана у регистру као вјерска заједница. Према изјави Јаше Алфандарија, Јеврејска заједница је у Црној Гори регистрована као невладина организација. Наравно, Јевреји, као и сви други, имају право и на један и на други вид организовања – и као невладина организација и као вјерска заједница. Међутим, важећи комунистички Закон о правном положају вјерских заједница од 1977.г. само за новоформиране вјерске заједнице прописује обавезу пријаве оснивања надлежном државном органу у року од 15 дана од дана оснивања (ст. 2. чл. 2.). Евидентно је да та законска одредба није испоштована.

Уговорно стварање вјерске заједнице

Та веома важна правна чињеница уопште није сметала Влади Црне Горе да са неевидентираном вјерском организацијом, тј. са невладином организацијом припреми и потпише државно-вјерски уговор. Важећи закони у Црној Гори не допуштају могућност да се путем уговора једна невладина организација претвара у вјерску заједницу. Правног упоришта нема ни у изјави премијера Лукшића да се ”Јеврејска заједница не може третирати као невладина организација” (”Дан”, 1. фебруар 2012.г., стр. 2.) те ”да је то био један од договора са врховним рабином Израела Јоном Мецгером”.

Малобројни Јевреји у Црној Гори су, имајући у виду правни систем Црне Горе, имали двије могућности у погледу решавања правног статуса. Могли су да искористе и једну и другу, али и обје. Могли су да се региструју као невладина организација, што су и учинили. Могли су да се евидентирају и пријаве као новоформирана вјерска заједница. Али, то, из својих разлога, нису учинили. А могли су да се региструју и као невладина организација, као и да се евидентирају и пријаве као новоформирана вјерска заједница. Ни то нису учинили.

Превид чињеница

Познато је да припрема оваквих уговора траје најмање пола године. За то вријеме, Владини представници у тим разговорима су морали да уоче ту чињеницу и легитимне представнике Јевреја у Црној Гори упуте у МУП како би обезбиједили законске услове за постојање као новоформирана вјерска заједница. То није учињено. Влада је могла и по хитном поступку да иницира допуну комунистичког закона о вјерским заједницама од 1977.г. и да вољом парламентарне већине у тај закон, ма колико чудно изгледало, угради одредбу да се и невладине организације, уколико желе, могу третирати као новоформиране вјерске заједнице. Ни то није учињено. А кад ствари тако стоје онда су Владини правни представници морали да знају да за Владу важнији и обавезнији правни оквир представља важећи правни систем у Црној Гори од било каквих разговора и договора премијера са било киме, па макар то био и уважени врховни рабин Израела.

Док су се водили ти разговори иза затворених врата, Митрополији је са више адреса из Скупштине и Владе упућивана јавна порука ”да се региструје у МУП-у” како би, иако га има, стекла својство правног лица!?! Закон од 1977.г. ниједном одредбом не налаже црквама и вјерским заједницама које су постојале у вријеме његовог доношења било какав вид евидентирања или регистрације.

Више је него парадоксална одредба из става 1. члана 2. уговора са Јеврејском заједницом којом је Влада признала ”правни субјективитет Јеврејске заједнице у Црној Гори прије ступања на снагу овог уговора”. Једини правни субјективитет који је Влада у овом тренутку могла да призна јесте субјективитет невладине организације, а тај субјективитет нема никакве везе са субјективитетом вјерске заједнице по важећем закону.

Скраћење празника

Уговором са Јеврејском заједницом се отишло још даље у супротстављању важећим законима. Уговором је извршен покушај измјене и Закона о свјетковању вјерских празника што је правно недопустиво. Наиме, у члану 3. тог закона Јеврејима су за празник Пасхе одобрена два нерадна дана, а за празник Јом Кипур два дана. Чланом 8. уговора са Јеврејском заједницом је, мимо закона, празник Јом Кипур смањен на један нерадни дан. Сваком правном лаику је више него јасно да се уговорима никако не могу мијењати, дерогирати или преиначавати важећи законски прописи. Ако се дошло до договора да се тај јеврејски празник празнује само један умјесто два дана, како прописује закон, онда је Влада, прије потписивања уговора који је даном потписа ступио на снагу, морала да иницира измјену важећег Закона о свјетковању вјерских празника.

Природно је да ће представници цркава и вјерских заједница приликом преговора са Владом првенствено водити рачуна о својим интересима, али је Влада дужна да уговоре припрема и склапа искључиво када су у сагласности са Уставом и законима уз пуно поштовање сваког вјерског учења, аутономије и унутрашњег устројства сваке цркве и вјерске заједнице. Влада нема право да закључује споразуме који нарушавају једнакост правног положаја цркава и вјерских заједница и који на велика врата уводе дискриминацију и нарушавају правни систем.

Премијер Игор Лукшић је, након потписивања уговора са Исламском заједницом, нагласио да Црна Гора ”промовише толеранцију и различите вриједности”. Селективним и различитим уговорима са црквама и вјерским заједницама никако се не промовише толеранција, а различите вриједности не могу у демократском друштву и правној држави бити узрок за неједнакост правног положаја цркава и вјерских заједница.

Факсимил петог дијела

VI НЕОПХОДНОСТ УКЛАЊАЊА РАЗЛИКА

Влада је, кроз одредбе три потписана уговора, у пуном вјерском капацитету у Црној Гори признала вјерске компетенције Римске курије са сједиштем у Ватикану, Исламске заједнице Турске са сједиштем у Истанбулу и врховне јеврејске вјерске институције из читавог свијета. Тај приступ је добар и кореспондира са поштовањем унутрашње аутономије цркава и вјерских заједница. Међутим, поставља се питање зашто Влади једино смета Пећка Патријаршија – Српска Православна Црква? Ово тим више уколико се зна да историчари не поричу чињеницу да је Зетску Епископију, историјску и данашњу Митрополију, као и Епархију Будимљанску, данашњу Епархију Будимљанско-Никшићку, још 1220.г. основао Свети Сава као епископске катедре Жичке Архиепископије.

А други?

Посебно је питање о уговорима са другим, тзв. малим вјерским заједницама попут Хришћанске адвентистичке цркве, Цркве Христовог Еванђеља, Хришћанске вјерске заједнице, Еванђеоске цркве ”Ријеч Божја”, Јеховиних свједока, Библијске хришћанске заједнице и Реда војске гостољубивих Светог Лазара од Јерусалима? Када је ријеч о овој посљедњој вјерској заједници, мора се истаћи чињеница да то није вјерска институција те да њено сврставање у вјерске заједнице представља слику хаоса који је направљен у тој области. Наиме, оснивач и поглавар те, само по регистрацији вјерске заједнице, није нико други до један адвокат, потпредсједник Удружења правника и дугогодишњи савјетник у Министарству правде Црне Горе. Куриозитет је у томе, а нема га нигдје у свијету осим у Црној Гори, да је једна особа истовремено у двије вјерске заједнице – у тзв. ЦПЦ као члан, а у овој другој као вјерски поглавар!?! O tempora, o mores!

Влада није одговорила да ли ће и са сваком од ових организација потписати споразум, а није тешко наслутити да ће, уколико се одлуче на такав корак, сви уговори, као и три досадашња, бити различити у обиму и садржају права и обавеза. А онда ће, нема сумње, проблеми бити још већи и тежи за решавање.

Неодрживост и непримјенљивост

Каква је правна будућност ових уговора? Овакви дискриминаторни уговори нису одрживи и примјенљиви. Они уговори су можда могли бити октроисани и уведени у живот у прошлим временима, али не и у држави која је ратификовала Европску конвенцију о људским правима и чији Устав гарантује равноправност цркава и вјерских заједница. Не треба губити из види ни чињеницу да ће ови уговори бити предмет разматрања у поглављу 23. у будућим преговорима са Европском унијом које третира област правосуђа и темељних права у Црној Гори (невјероватно је да Бранислав Радуловић, потпредсједник Удружења, судјећи према његовој изјави агенцији МИНА од 4. фебруара 2012.г. не зна да се питање слободе вјероисповијести и положаја цркава и вјерских заједница не третира у поглављу 24, како погрешно тврди. Узгред, необично је да овај правник не види неравноправност у потписаним уговорима, али зато смјело тврди да се оваквим уговорима ”унапрјеђује однос државе са вјерским заједницама”).

Погрешне оцјене правне природе

Неравноправност у обиму и садржају права и супротстављеност потписаних уговорâ Уставу и важећим законима у Црној Гори није уочио ни проф. др Благота Митрић. Он је уочио ”правну грешку” Владе, али тамо гдје она не постоји. Да је Митрић погледао упоредну праксу видио би да уговорни начин уређивања односа са црквама и вјерским заједница, а не само са Католичком црквом, постоји у многим државама у Европи. Он и даље сматра да је уговор Свете Столице са Црном Гором билатерални међудржавни, а не државно-црквени, како те уговоре сматрају у Католичкој цркви. Не кореспондира са правном логиком и позитивно-правним прописима став да Католичка црква у Црној Гори, оличена у Надбискупији барској и Бискупији которској, има право да ужива посебан положај и привилегије на основу чињенице да је Ватикан држава. Ватикан није, а то се зна из општег образовања, истовремено и црква и држава. Ватикан је држава, а Католичка црква је црква са сједиштем у држави Ватикан. Света Столица је постојала и кад Ватикан није постојао као држава, па и кад јој сједиште није било у Ватикану (ваља се присјетити времена када је сједиште римског папе било у Авињону). Недавно сам водио стручни и пријатељски дијалог са једним угледним бискупом Католичке цркве изван Црне Горе, који је учествовао у припремању Темељног уговора Свете Столице и Владе Цркве, о томе и он стоји на становишту да је ријеч о државно-црквеном, а не о билатералном међудржавном споразуму у овом случају.

Адвокат Драган Шоћ је добро примјетио чињеницу да је Ватикан сједиште Католичке Цркве (”ДАН”, 2. фебруар 2012.г.), али се мора констатовати држава Ватикан није Католичка црква, како неки у Црној Гори мисле. Чињеница је да билатерални међудржавни споразуми државе Ватикан који регулишу међудржавне односе морају проћи ратификацију у парламенту, али се са правних позиција веома тешко може бранити чињеница да се државно-црквени уговори државе и Католичке цркве морају ратификовати у парламенту. То питање, слажем се са Шоћем, није најважније, али је веома важно да уговори који не узрокују дискриминацију ступе на снагу у истом тренутку у оквиру законитих државних и вјерских процедура (довољно је навести примјер Хрватске која је уговоре, након потписивања, верификовала закључцима Владе).

Уједначавање без поништавања

Невладина организација ”Грађанска алијанса” је у свом саопштењу од 2. фебруара 2012.г. добро, али не и у потпуности уочила дискриминаторну природу потписаних уговора. Уговори између државе и цркава и вјерских заједница могу да представљају адекватан оквир за решавање положаја и односа са црквама и вјерским заједницама, али само када су у складу са законима и када не изазивају дискриминацију. Таквих примјера има доста у свијету и могу се користити као модел решавања односа у Црној Гори, јер у скоро свим државама свијету постоје духовне институције православних, римокатолика, муслимана, Јевреја и припадника других, тзв. малих вјерских заједница. Црна Гора по томе не представља изузетак да би се уводиле разлике и стварала дискриминација.

Факсимил шестог дијела

VII ЕВРОПСКИ СТАНДАРДИ – И НИШТА ВИШЕ

Посебно је питање о уговорима са другим, тзв. малим вјерским заједницама попут Хришћанске адвентистичке цркве, Цркве Христовог Еванђеља, Хришћанске вјерске заједнице, Еванђеоске цркве ”Ријеч Божја”, Јеховиних свједока, Библијске хришћанске заједнице и Реда војске гостољубивих Светог Лазара од Јерусалима? Када је ријеч о овој посљедњој вјерској заједници, мора се истаћи чињеница да то није вјерска институција те да њено сврставање у вјерске заједнице представља слику хаоса који је направљен у тој области. За ту заједницу је карактеристично да је њен поглавар истовремено у још једној новоформираној вјерској заједници.

Ово питање је, такође, важно уколико се има на уму чињеница да Европска унија посебну пажњу обраћа на положај вјерских мањина или, боље речено, малих вјерских заједница.

Исправка грешака

Немам намјеру да дијелим бесплатне правне савјете правним стручњацима Владе, али имам право да на правно утемељен начин промишљам о јавним правним актима, чак и као ”странац” у Црној Гори (узгред, чл. 16. Европске конвенције, за утјеху мојим критичарима и гонитељима из Црне Горе, свим странцима у свим државама чланицама Савјета Европе, па и у Црној Гори, гарантује остваривање права на слободу изражавања предвиђеног Конвенцијом на исти начин и у истом обиму као и држављанима држава). Овом приликом, за разлику од Грађанске алијансе, нећу позивати Владу да поништава потписане уговоре. Али, једно је сигурно: Влада, без обзира да ли ће признати кардиналну грешку у овим случајевима, мора да изнађе начин да под хитно уклони сваки облик непотребно изазване незаконитости и дискриминације. То је дужна да уради по хитном поступку, али не због мог правног става него да би се избјегла додатна бламажа и дерогирање питања решавања правног положаја цркава и вјерских заједница кроз покретање судских поступака за оцјену усклађености потписаних уговора пред надлежним судским институцијама у Црној Гори.

Ни по бабу, ни по стричевима

Веома важно поље друштвених односа које се тиче положаја и улоге цркава и вјерских заједница у држави засигурно не представља тржницу или пиљарницу у којој се једној цркви или вјерској заједници за различите цијене може продавати једно, другој друго, трећој треће, а осталима ништа. Ти односи не могу бити изграђени на уцјенама. Уговорно решавање односа између државе и цркава и вјерских заједница не смије бити полигон за увођење ”ванредног стања” у тој области.

Уведене разлике у обиму и садржају права и обавеза цркава и вјерских заједница ће, засигурно, представљати велики проблем у предстојећим приступним преговорима у 23. поглављу. Требало би још једном прочитати одговоре Владе Црне Горе на упитник Европске комисије у том дијелу, али и погледати упоредне примјере из Хрватске и Словеније, као и држава Европске уније.

Уговоре Владе Црне Горе са Католичком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом треба добро упоредити са одговорима Владе на упитник Европске комисије, али то није тема овог осврта. А онима које у свему овоме посебно интересује будућа ”вјерска политика” Владе у односу на Православну Цркву у европској будућности Црне Горе можда ће највише одговарати уколико прочитају одговоре Владе Европској комисији. Влада је у одговорима на упитник одговорила да је опредијељена за ”поштовање европски афирмисаних принципа” и то ”без уплитања државе и политике у самосталност обављања вјерских послова”.

Када је потписан уговор са римокатолицима у јуну 2011.г. изјавио сам и написао у ”Побједи” да Црна Гора, уколико сматра да треба да испуни преузете обавезе из уговора, мора да промијени пола правног система како би испунила обавезе. Данас, након потписивања два нова уговора, додајем да треба промијенити и скоро читаву другу половину. Да ли ће и када ће то бити, те да ли ће потписани уговори остати мртво слово на папиру показаће вријеме које долази.

Факсимил седмог дијела

(крај)

Pin It on Pinterest

Share This