Izaberite stranicu

Интервју митрополита Амфилохија часопису „Српске новине“, број 51 од 2 . фебруара 2012. године

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије недавно се вратио из двоипомјесечне посјете Централној и Јужној Америци, гдје је као Епископ-администратор тамошње новоосноване Епархије Српске православне цркве организовао епархијски живот. Код куће су га дочекали стари проблеми насиља властодржаца над Црквом, њеним именом и достојанством, свештенством и њеном имовином. Бадњи дан и Божић и ове године су протекли у насилном медијском изједначавању антицркве са Црквом, невјере са вјером, распопа с православним Епископом. Држава врши притисак на Цркву ускраћивењем боравка њеном свештенству на тлу Црне Горе, а настављају се и атаци на црквену имовину. Упркос бројним обавезама, владика је нашао вријеме за разговор о тим питањима за празнични савиндански број нашег магазина.

Ваше Високопреосвештенство, празник Светог Саве наш народ и ове године дочекује у, како би то политичари казали – веома сложеној ситуацији. Које су најважније поуке које од свог највећег светитеља и просветитеља може усвојити садашње покољење српског народа?

Личности историјске, какав је био Свети Сава, остају увијек савремене, свевремене. Његово непролазно свједочење Христа Богочовјека, као „Пута, Истине и Живота“ и опредјељење за Царство небеско, тј. за оно што је вјечно и непролазно, најдубља су поука и порука, не само српском народу, него сваком човјеку и сваком земаљском народу. Он је био и остао „наставник пута који води у живот“. Као такав је признат не само од свог народа, него и од свих православних народа, па и шире у хришћанској Европи и свијету. Он спада међу ријетке људе у Европи и у историји човјечанства који је, као учитељ и просветитељ, добио назив „равноапостолни“. Послије словенских просветитеља Кирила и Методија, с правом названих и „просветитељским покровитељима Европе“, треће слично мјесто код Словена, не само за српску и словенску просвету, него и за свеевропску – заузима Свети Сава, архиепископ и просветитељ српски. Његове просвета и његов педагошки метод уграђени су у европску хришћанску просвету и методику васпитања и наставе до данашњег дана.

Недавно сте се вратили из двипомјесечне апостолске мисије по Централној и Јужној Америци. Какве утиске носите с тог путовања и како видите будућност православља на том континенту?

Православне хришћанске заједнице су се почеле појављивати у Латинској Америци крајем 18. и у току 19., нарочито у току прве половине 20. вијека. Квасац тих заједница били су православни исељеници са Блиског Истока (Палестина, Сирија) из древне Апостолске Цркве Антиохијске, са простора некадашње Аустроугарске монархије (Далмација, Бока), из Црне Горе и Херцеговине, са јелинског подручја Цариградске Патријаршије из Русије (укључујући и Кијевску Русију). Благодарећи присуству и мисији првенствено Антиохијске и Цариградске Патријаршије и Руске Заграничне Цркве, у новије вријеме један не мали број домаћег становништва, римокатоличког поријекла, примио је и прима православље, уз помоћ свештеника аргентинског, бразилског, чилеанског и другог поријекла. Жеља и ранија потреба за оснивањем Епархије наше Српске православне цркве за Јужну и Централну Америку тек се остварила на мајском засједању Светог архијерејског сабора прошле године, уз повјеравање мени као Митрополиту црногорско-приморском да је организујем и њоме администрирам. Оснивање наше Епархије се поклапа са организовањем Епископске конференције Православних Епископа за Латинску Америку. Учествујући у Другом сабрању Православних Епископа (Буенос Аирес, 2-4. новембра 2011.) обрадован сам чињеницом да сада у Латинској Америци има већ око 15 Епископа, највише Католичанске Апостолске Православне Цркве Антиохијске Патријаршије. Пошто је мисија Православне Цркве на овом континенту све интензивнија, осјећа се код свих недостатак довољног броја свештенства. То важи и за нашу новоосновану Епархију. Утисци са мисијског путовања? Радост од сазнања да је православље заживјело и да има будућност у Латинској Америци, радост и због сусрета са нашим црквеним људима у земљама овог великог континента. Обишао сам наше храмове и заједнице у Аргентини (Буенос Аирес, два храма, Провинција Ћако – Храм Св. Николе у Маћагају, Венадо Туерто – Храм Св. Архангела, Мисија Св. Петра Цетињског у Мадариаги), у Бразилу: Мисија Св. Петра и Павла у Сао Паоло, као и 4 православна свештеника Бразилца у парохији у Ресифеу, са двије мисије у Каруару и Бело Жардим – које припадају нашој Епархији; у Венецуели – храм и Црквена општина Светог Ђорђа у Каракасу и црква у Маракају, мисија такође у Чилеу. Предвиђена је у догледно вријеме посјета Боливији, Перуу, Доминиканској Републици, Куби…

Овдашњи противници Цркве Христове по правилу сваки ваш јавни наступ изврћу у његову супротност. Када ви браните цркву на Румији од најављеног рушења, они ваш иступ проглашавају говором мржње и суде вам због тога. А кад њихов говор мржње доживи осуду јавног мњења, као што је случај управо ових дана, они кажу да се залажу за поетску правду. Кад све то осмотрите духовним очима, шта видите?

Шта видим духовним очима? Видим, са жалошћу, злоупотребу власти најгоре могуће врсте у Црној Гори; духовну, моралну и правну кризу без преседана, од стране оних и код оних којима је у овом тренутку, по Божјем допуштењу, власт припала. Но, и они су сигурно макар чули ону народну: „Свака власт је до времена, а Божија свевремена.“ Што прије то схвате биће боље и за њих и за Црну Гору и за све нас.

Тек сте се вратили с пута, а код куће су вас дочекали нови-стари проблеми. Медијски притисци на Цркву не јењавају, а државна администрација се труди да једном броју свештеника ускрати право боравка и последично томе право вршења духовне мисије на тлу Црне Горе. Како гледате на све то?

Сусревши се поново са старим–новим проблемима у Црној Гори, боље речено са прогоном и насиљем над Црквом, једином установом у Црној Гори, која постоји континуирано, без прекида, кроз вјекове до данас, поново сам се забринуо и растужио, не због Цркве, јер она је пребродила и преживјела много тежа искушења у својој двијехиљадегодишњој историји, па ће пребродити и ово најновије. Растужио сам се због Црне Горе и духа безакоња који се у њој наставља. То утолико више што сам долазио из правно сређених држава Латинске Америке., посебно Аргентине, чија Влада је показала пуно разумијевање за Српску православну цркву и њену новоосновану Епархију, понудивши сваку потребну помоћ и подршку Православној Цркви преко свог Секретаријата за вјере, иако се ради о већинским римокатоличким земљама. А Црна Гора, коју је родила Митрополија црногорско-приморска и у којој је, као самосталној краљевини, иста та Митрополија била државна вјера – ставља је ван закона! O tempora, o mores!

И онима који вас слиједе, али и онима који вас оспоравају јасно је да је Црква на овдашњем тлу снажна као можда никад раније у историји. Чак би се могло рећи: што гоњенија, то снажнија. Је ли и то по оној Његошевој – нове нужде рађу нове силе?

За Цркву је то одувијек важило: што гоњенија то снажнија. Дај Боже да то схвате што прије и савремени прогонитељи Цркве, како у Црној Гори, тако и у цијелом свијету (по најновијим статистикама око 100 милиона хришћана данас у свијету трпи насиље и прогоне различитих врста). А да схвате и како су прошли сви прогонитељи Цркве од Јулијана Одступника, до бољшевика и титогорских брозомораца.

Која је ваша светосавска порука нашим читаоцима?

Светосавска порука? Позив себи и свима на обнову вјере и вјерности светињи, богољубљу и правдољубљу, слоги и слободи од насиља сваке врсте, слободи од ђаволске силе, гријеха и свега смртоносног и нечовјечног.

Разговор водио: Рајо Војиновић

Pin It on Pinterest

Share This