Izaberite stranicu

У времену смо Божићног поста, које, сљедујући визуелним утисцима, ми са сјеверне полулопте, везујемо за зиму, снијежне падавине и умањење знакова живота у природи.

Хладноћа, снијег и зимске ћуди Сунца буде у нама неку нарочиту осјећајност – неку врсту посмртне поетике, реквијемског настројења и узбуђења пред манифестацијом опште смрти. То је, рекло би се, одличан амбијент за пост, који нас, по својој дефиницији, позива на излазак из свакодневнице, на уздржање од уобичајених извора живота, на избјегавање онога на шта су наше страсти навикле – да не кажем, онога у шта су наше страсти огрезле. Тако се ово духовно „умртвљивање“ наше биолошке личности, лијепо уклапа у зимско доба, које само по себи, асоцира на одсуство живота.

Ипак, духовно насљеђе наших предака и наше Цркве, доноси нам један веома животан садржај, који ове зимске дане испуњава посебном радошћу. Радошћу ишчекивања наступајућег празника. То и јесте смисао поста у Цркви, да се у одређеном периоду, уочи великог празника, припремимо и пресаберемо за оно што ће доћи.

Ми још увијек живимо у цивилизацији која је, макар номинално, хришћанска. Тачније, данас можемо наићи само на остатке хришћанског у нашој цивилизацији. Међу такве остатке хришћанског живота у нашем времену спадају актуелне прославе „новогодишње ноћи“, али и личност Светога Николе која се присилно скрива под маркетиншком скраћеницом „Santa Claus-a“или измишљеним именом безличног „Дједа мраза“. Свети Никола, Божић бата или како га зову римокатолици у Хрватској-Дјед Божићњак, древна су имена за личност Мирликијског архиепископа Николаја, Божијега чудотворца, који се упокојио у ове зимске дане, прије 17 вјекова, па га је Црква запамтила и до данас прослављала као онога који најављује Христово Рођење. Он је старији човјек са сиједом брадом, у црвеној (архијерејској) одјећи, који носи пуне вреће дарова и дарује свакога. Мања манастирска црква у Морачи, посвећена Светом Николи, својим живописом свједочи о чудесном житију овог Светитеља.

Међутим, ми смо његово име „замрзли“ и заробили анонимним именом и ликом фантастичног, полу-магијског старца, који живи на Сјеверном полу и има карактеристике паганских германских божанстава…итд. Као што смо и ноћ у којој прослављамо долазак Нове године, од једне молитвене ноћи (захваљивања Богу на претходним даровима и мољења за благослов у наредној години) – у народу назване и Мали Божић – начинили „најлуђу ноћ“, вече пијанчења и преједања. Ту ноћ смо чак и календарски измјестили – ван сваког смисла и логике, супротно ономе што ради сва Европа – у вријеме прије Божића. Тако смо, умјесто продужења божићне радости, добили слављење смјене бројева (31.12 у 1.1), нарушили смо поредак поста…и пред Витлејемску пећину, уз побожне пастире, анђеле и мудраце са Истока, ми долазимо мамурни, преједени, потрошени и немоћни да разумијемо онај празник чијом је радошћу Његош обојио завршетак „Горскога вијенца“.

Али то су остаци хришћанства у нама савремном свијету, остаци видљиви на његовој изобличеној површини. Испод те површине, у катакомбној атмосфери, налик оној из првих вјекова Цркве, далеко од очију нпр. Јавног сервиса Црне Горе, а и многих других „независних“ и „објективних“ медија, и ове године ће сви црногорски храмови бити испуњени вјерницима, младим свијетом, породицама и бројним свештенством у слављењу Светог Николе (19. децембра), Материца (25. децембра), Отаца (1. јануара), Бадњег дана (6. јануара) и три дана Божића (7.-9. јануара). То ће бити она Црна Гора која је повезана са Европом и свијетом, са васељеном која прославља Богомладенца. Таквој Црној Гори не требају додатни услови за улазак у заједницу просвећених народа. Таква Црне Гора је већ одавно у центру те заједнице. У такву се Црну Гору долази са страхопоштовањем према онима који су својим животом посвједочили присуство Бога на земљи, према угодницима Божијим са Цетиња и из Острога.

Питаће неко, да ли је могуће живјети у таквој Црној Гори? Хоће ли се у таквој Црној Гори, нпр. умријети од глади? Хоћемо ли пропасти, ако се будемо држали древних традиција, а истовремено се критички односили према актуелним европским модерностима и њеним овдашњим накарадним репликама? Па ето, Божић и његов дарежљиви предходник и гласник Свети Никола, уче нас многим лијепим стварима. Не само уздржању од хране ( што би у данашњој Црној Гори, испуњеној гладнима и обесправљенима, у доброј мјери било сувишно тражити од људи ), већ и нечему што нам је неопходно и достижно-попут солидарности, обраћања пажње на ближње, несебичности и већем уздању у Божију помоћ, а мањем уздању у наше сопствене планове и могућности.

Слављење Бога на висини, и ширење добре воље међу људима, нијесу просто ријечи неке молитвене крилатице, него и врло конкретна упутства о употреби овога свијета. То су упутства које нам доноси Божић, и њихова примјена нас чини активним учесницима празника. Активни учесници стварају и иду напријед. Њихов живот се не може зауставити. Они не дозвољавају злонамјерна подметања а своје радости уздижу изнад политичких злоупотреба. Тако ни ове године, нашу, хришћанску празничну радост неће сузбити, пореметити, нити помутити медијске игре око „два бадњака“ на Цетињу, око „српске или православне“ Нове године, око политичких честитки и сл. Радост коју ми чекамо је исконска и небеска, и сваки онај који покушава да је сведе на дневну политику и идеологију, такав ће сам себе измјестити изван радости. А тужно је бити изван радости.

Извор: ИН4С портал

Pin It on Pinterest

Share This