Izaberite stranicu

[wpaudio url=“http://www.svetigora.com/audio/download/9601/Sahrana_mati_Jelisavete_12.12.2011.mp3″ text=“На Цетињу сахрањена монахиња Јелисавета“]

ЦЕТИЊЕ, 12. децембра (Светигора прес) – На Новом гробљу на Цетињу данас су сахрањени земни остаци блаженоупокојене монахиње Јелисавете (Јоветић) из Цетињског манастира, која се јуче, након дуже болести , у 84. години живота упокојила у Господу.

Опијело над одром покојнице у Цетињском манастиру служили су архимандрит Лука, игуман манастира Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори, игуман Цетињског манастира протосинђел Методије, ректор Цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић, протојереј Обрен Јовановић, секретар Митрополије Црногорско – приморске, протосинђел Кирило Бојовић, сабрат Цетињског манастира, јереј Остоја Кнежевић из Никшића и јерођакон Јаков Нинковић из Цетињског манастира, у присуству великог броја монаштва и вјерника који су се сабрали да се опросте од мати Јелисавете.

Раније јутрос у Цетињском манастиру игуман Методије је са манастирском братијом служио Свету заупокојену литургију.

Опраштајући се од покојнице, архимандрит Лука је казао да је топлина душе мати Јелисавете био печат који је затекао кад је као млад дошао у ову цетињску Светињу. „Светоме Духу припада сваки спасоносни узрок. Кога Он по достојанству задахне, брзо га одваја од земаљског, укриљује, узвишује, устремљује к горе. Овим ријечима, браћо и сестре, испраћајући нашу сестру Јелисавети, видимо и слушамо како човјек на земљи јесте, па онда није, буде па га нема више“.

„Али кога Свети Дух задахне, он не подлеже таквим законима. Спаситељном жртвом, жртвом нашег Господа човјек више није онај који јесте, па више није, већ се то није губи пред Христовом жртвом. А монах је онај који и то прво јесте одбацује. Он добровољно није, добровољно се одриче постојања да би битисао изнад постојања. Када монаха испраћамо, ми њега испраћамо на то јесте. Испаћамо остварени лик, онога чије се постојање толико дотакло Божанског постојања да га више једноставно не можемо да гледамо на земљи“.

„Гледамо га не само као да је жив, него као да је увијек био жив и да у њему постојање није ни почињало, него ето свагда са Творцем својим и Господом. Гледајући сестру Јелисавету на одру, ово њено јесте сви доживљавамо. Знамо је сви, знамо како је од младости служила Господу и како је крај свога живота крунисала монашким подвигом. Сад је тјешње са нама него што је била док је била овдје. Сад видимо њено истинско постојање“.

„Господ тражи чисто срце да се у њега усели, а када га нађе онда обитава у њему са Оцем и са Светим Духом – Сам Он је дао то обећање. И када неко свој животни крст изнесе до краја овако достојанствено, ми онда видимо да је као ризница коју Господ, као украшену одају, само Себи држи. Љубоморно Бог држи монахе за Себе, можда је кроз њихово постојање Своје постојање и Своје пребивање у људима у овом свијету јасније назначио“.

„Испраћајући сестру Јелисавету, ми испраћамо једну топлу душу на Извор топлоте. Имаће по чему Бог да је препозна, као што мислим да кнез таме неће имати по чему да је препозна. Топлина њене душе душе био је печат који смо ми овдје још као млади затекли у овој Светој обитељи када смо дошли, па нам је била помоћник у незлобивости. Док још није била монахиња није имала никакав земаљски план, што је на братију Цетињског манастира утицало више него неки писани примјери и приручници монашког живота који говоре о томе да монах, ако хоће да испуни небески план, мора да се одрекне сваког земаљског“.

„Ево једне која је то испунила можда и не знајући да је то врх монашког живота. Стотину пута сам је затекао са молитвеником, сатима је то трајало, сваки дан. Док је била у здрављу није се од њега одвајала. Испраћамо је данас да је, ако Бог да, поново сретнемо у слави стојећи пред Престолом Господњим. Испраћамо је порењд дијелова моштију Свете Јелисавете Романов, да наследи, ако Бог да, исту славу спасених и препознатих у Оцу своме“, рекао је отац Лука.
Р.В.

Pin It on Pinterest

Share This