Света Црква се још једном припрема за празновање и учешће у Тајни празника – Рождества Христовог. Ово је наше време радости, јер за жалост нема места на рођендан самога Живота. Страх од смрти до краја је и потпуно уништен, испуњавајући нас радошћу због обећане нам бесмртности. Нико није изостављен (изопштен) из овог Празника, јер сви имамо исти повод и разлог за радовање. Господ наш, Победитељ над грехом и смрћу, видевши да нема безгрешног човека, долази да нас све ослободи, сваког од нас понаособ.
Нека се светац радује плодовима постигнуте победе у својим рукама. Нека се грешник радује јер му се дарује опроштај грехова. Нека се нејеврејин радује јер му је понуђен Живот. Јер Син Божји, у пуноћи времена, оденуо се нашим телом и примио природу наше људскости, по вољи недокучиве мудрости Господње, да би је помирио са својим Творцем. Он је дошао да збаци нечастивог, узрочника смрти, преузевши исту ону природу којом је нечастиви претходно изазвао пад човечанства.
Битка коју Бог бије за нас вођена је по великом и чудесном закону правде, јер је Свемогући Господ ушао у обрачун са својим најљућим непријатељем, не по снази своје крепости и моћи, већ у нашој сопственој људској природи, у нашој људској крхкости и немоћи. Бог се супротставио Сатани у нашем обличју и са нашом природом, делећи са нама нашу смртност, али не и грешност.
Рождество Христово није попут нашег, за које књига о Јову вели: „Човјек рођен од жене кратка је вијека и пун немира. Као цвијет ниче, и отсијеца се, и бјежи као сјен, и не остаје. И на таквога отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом! Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико. Измјерени су дани његови, број мјесеца његовијех у тебе је; поставио си му међу, преко које не може пријећи“ (14, 1–5). У Рождеству Христовом нема ни трага нагонима тела, ништа није предато нити наслеђено у том јединственом зачећу. Свети Лав Велики иде корак даље и вели да је Дјева царског порекла, из дома Давидовог, изабрана за носиоца Светога Плода и да је зачела свој божански и људски пород у души својој и пре него што Га је зачела у своме телу.
Богородица Дјева није знала за план и намере Божје док није чула од Арханђела Гаврила да ће зачети од Духа Светога и родити Сина. Она се није уплашила: зашто би зазирала од плодности обећане силом Свевишњега? Вера се потврђује осведочењем чуда, а Богородица је то чудо видела на примерима њене рођаке Јелисавете. Свети Захарија и Јелисавета били су се помирили са бездетношћу због поодмаклих година, када им се родио син. Ко, онда, може посумњати да Онај, Који је неплодној жени подарио да зачне, неће исто тако, својим обећањем, даровати и Дјеви?
Реч Божја, дакле, Бог, Син Божји, који бјеше у почетку у Бога; Реч, а „све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало“ (Јн 1,2–3) постаo је Човек, да би човека ослободио вечне смрти; приклоновиши се (на доле) да би на Себе узео нашу ништавност (смерност), не губећи своје сопствено божанство. Тако остајући оно што јесте и где беше, Он је примио на Себе (да буде) оно што није: „Који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једак са Богом“ (Фил. 2:6). Обе су природе тиме савршено повезане, тако да божанска природа не прогута (угуши) људску, нити да људска природа не умањи божанску.
Очувавши, дакле, суштину обеју природа и сјединивши их у Једној Личности, Моћ је примила (добила) ништавност, Сила је примила распадљивост, Бесмртност је примила смртност; и да би себе жртвовао за нас, Његова неоскврњена Природа сјединила се са нашом страдалном природом; истинити Бог и истинити Човек заједно су сједињени у Једном Господу. Да би нас исцелио и спасао, Посредник између Бога и човека, будући човек и Бог, од једног је пострадао а од другог васкрсао из мртвих. Има оних који поричу девичанско рођење, али Рођење нашег Спасења није донело Дјеви пропадљивост, јер рођење Истине је одбрана девичанства.
Такво рођење приличи Христу, Сили и Мудрости Божјој; преко чега се Он придружује нашој ништавности, али ипак остаје далеко изнад нас у Свом божанству. Да није био истинити Бог, не би могао да нам донесе спасење; а да није био истинити човек, не би нам послужио као пример. На ту вест анђели поју: „Слава на висини Богу“, и затим објављују: „и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк 2,14), док гледају небески Јерусалим саздан од свих народа света. Са каквом ли би тек радошћу ми, смирени, требали да се радујемо овом неисказаном и неизрецивом делу милости и милосрђа Божјег, када се анђели на небесима тако много радују?
Зато заблагодаримо Богу Оцу, кроз његовог Сина, у Светоме Духу, који нам се услед своје превелике љубави смиловао, „И нас који бејасмо мртви од грехова оживе с Христом (благодаћу сте спасени)“ (Еф 2,5), тако да у Њему можемо бити Његова нова твар, Његова нова глина (земља). „Свуците старог човека с делима његовим“ (Кол. 3,9); будући поставши саучесници Рођења Христовог кроз наше крштење, одрекнимо се дела телесних.
Имајте на уму, за сва времена, достојанство које вам припада, јер сте постали учесници Божанске Природе. Немојте да себе срозате недостојним начином живота на претходни (бивши грешни) живот. Сетите се чијег сте Тела делови. Пошто сте били истргнути од сила таме, сада сте прешли (премештени) у Светлост и Царство Божје. Тајном светог Крштења постали сте храм Духа Светога. Чувајте срце своје достојним боравиштем Духа Светога и немојте Онога, који обитава у вама, неким својим грешним и неискреним делима изгонити из себе, и поново се подвргавати греховном ропству, „јер сте купљени скупо крвљу Христовом“ (1Кор. 6,20); јер ће вам строго судити Онај који вас је милошћу искупио, Онај који са Оцем и Светим Духом живи и влада заувек.
Са енеглеског превео протојереј Ђуро Ј. Крошњар
Извор: Православље
Праштање је изнад поста
Има јунаштва над јунаштвом и подвига над подвигом. Свети Епифаније Кипарски позвао на ручак Илариона Великог, па да би показао што веће гостољубље према свом знаменитом госту изнесе на трпезу печено пиле и понуди. Рекне му Иларион: „Опрости, но од када се замонаших не једох ништа заклано!“ На то Епифаније: „А ја од када се замонаших не легох никад у постељу докле најпре не опростих противнику своме!“ Удивљен Иларион рече: „Твоја је врлина, свети Владико, већа од моје!“ – Ово је велика поука за све нас. Превасходна је ствар пост, али је још превасходнија опраштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда показује великодушност. Оно претходи овоме, но само оно не спасава без овога.
Свети Николај Жички
