У једној гледаној телевизиској емисији пита новинар свештеника Митрополије: „Да ли, у будућности, макар и теоретски, дозвољавате могућност да Православна Црква у Црној Гори – тачније, садашње епархије СПЦ – добију статус аутокефалне Цркве“?
Ах, та новинарска питања су баш незгодна. Она никад нијесу само израз знатижеље онога који пита, него су прави, правцати мамац за упитанога, да се – макар и најдобронамјерније одговарајући на постављено питање – покаже као мета разноврсних аналитичара, теоретичара и разоткривача теорија завјера. Другим ријечима, у овом случају, и у овом актуелном друштвеном тренутку, сваки други свештеников одговор, изузев децидног негирања поменуте могућности, био би повод да се са свих могућих идеолошких и идентитетских страна „открије“ како „очигледно“ Црква и ДПС, нешто, у потаји, планирају. Е сад, замислите како је непријатно разговарати, а истовремено бити ограничен таквим опрезом.
А како и не би било, када се владајућа партија наше грађанске и секуларне државе, усудила да на свом конгресу разматра питање канонског статуса и административног уређења Цркве која постоји вјековима на територији Црне Горе. При том, треба нагласити, да поред ове вјековне Цркве у нашој држави постоје и друге цркве и вјерске заједнице, али се поменути конгрес њима није бавио. И друге политичке партије у Црној Гори су, мање или више, у својим политичким програмима дотицале тему Цркве, али све те партије су прокламовале поштовање канонског поретка и немијешање у унутрашње ствари Цркве. ДПС је, из неког разлога, послао другачију поруку. Врло амбициозну и претенциозну у погледу унутрашњих црквених питања. Али то није све.
На конгресу се ДПС експилицитно бавио само Православљем. Ван конгреса, опет експлицитно, Влада коју води ДПС прави уговор (конкордат) само са Римокатоличком црквом. Иста та Влада, упркос „про-православном“ конгресу владајуће партије, огласила је ових дана став да уговор неће потписати само са Православном Црквом. Као, смета јој назив „Српска“, смета јој што границе епархија нијесу подударне са државним границама, смета јој однос Цркве према језику, црквено сједиште у Београду…
Кажем „као“ јер видим да Римокатоличка црква има сједиште у Риму ( коначно, премијер је полетио из драге нам домовине, да негдје напољу потпише тај уговор-и то не у сусједној Италији, него у трећој, ватиканској држави ). Видим да је Которска бискупија администартивно везана за Сплитску надбискупију, да римокатоличко свештенство у Црној Гори искључиво комуницира са јавношћу на хрватском и албанском – и шта? То су биле препоруке за настанак уговора између Црне Горе и Свете Столице!? Рим је старији, већи (за неке и љепши) од Београда, али ближи (мислим на физичку и политичку даљину) није сигурно. Албански и хрватски нијесу „службенији“ од српског. Или ми је то, у овом љетошњем комешању језичких наслова, промакло?
Као грађанина и хришћанина радује ме уговор који је Црне Гора потписала са Римокатоличком црквом, и искрено се надам добрим плодовима тог уговора. Међутим, не могу да назрем принципе у понашању владајуће црногорске политике према Православној Цркви? Тачније, препознајем само један принцип – недемократску и антиграђанску намјеру једне номинално секуларне власти да кроји и преправља структуру само једне (а не свих!) Цркве на својој државној територији.
Дакле, поред толико лијепих џамија и самостана, само православни храмови се одлуком исте Владе преименују у маузолеје; поред толико честитих хоџа, фратара и опата, који раде и живе у Црној Гори а држављани су Хрватске, БиХ и сл., само православним свештеницима (држављанима Србије и Српске) траже се исправе, и само се они прогоне из Црне Горе. У таквим неповољним околностима – поменутом свештенику са почетка текста преостало је само да ћути, и да не одговара ништа.
Немамо никаквог одговора на таква питања. Нема лијепих, истинитих и душекорисних прича о томе како је у природи Цркве – да је истовремно Једна и да је има много. Да Црква има васељенску природу и тежњу љубави да све уједињује и да ништа не раздваја, али и мисионарску потребу да се бесконачно умножава и да буде приступачна сваком бићу, сваком идентитету… нећете чути ништа од тога! О томе, при овим околностима, нећемо причати. Свака лијепа и истинита ријеч може бити схваћена погрешно, може се протумачити као слабост, наивност Цркве, као жеља попова да утрче под скуте и апанаже неке земаљске власти…или као страх од овог непринципијелног притиска. А то не би било лијепо.
Нека свако од нас (а то значи – и од нас и од вас), још једном измјери и види шта значи прокламована жеља да се у Црној Гори „православни вјерници не дијеле на више цркава“ (иако су истински вјерници били и остали вјерници једне и једине Православне Цркве у Црној Гори), објављена у моменту када се тражи и спроводи да се дјеца у школама дијеле „на више језика“. И то све из главе једне партије.
Зато, на оваква хипотетичка – новинарска и политичка – питања не одговарамо, док наша власт не објасни јавности сљедеће: „ Зашто се потписује уговор са оним поповима који једног од својих најугледнијих пастира зову примасом српским, а избјегава се уговор са поповима чији се поглавар ословљава са – патријарх српски“? Зашто се уговор са једном црквом чији вјерници чине око 2% црногорског становништва потписује у некој трећој држави, а са Црквом коју сачињава огромна већина грађана ове држеве тај се уговор не може потписати ни тамо ни овдје?!
Извор: Дневни лист ВИЈЕСТИ – 2. октобар 2011.
