Izaberite stranicu

ЦЕТИЊЕ, 17. маја (Светигора прес) – Савјет за односе са јавношћу Православне Митрополије Црногорско-приморске је веома пажљиво прочитао предложени текст дијела програма ДПС, који износи планове и размишљања партијских идеолога на тему положаја и будућности Православне Цркве у Црној Гори.

Добронамјерно разумјевајући да је мотив за писање оваквог политичког штива, била нечија жеља да се подјеле у Црној Гори превазиђу, те да се тако осигурају „стабилност, просперитет и међународни углед Црне Горе“, Митрополија Црногорско-приморска поздравља таква настојања, доживљавајући их као подршку вјековним молитвама Цркве Христове и Њене Цетињске митрополије „да сви Једно буду“, и да нарочито у Цркви нема етничких, расних нити социјалних подјела.

Са друге стране, Црква не може прећутати оно што ће свако писмен јасно и разговјетно видјети у овом партијском тексту – а то је непримјерен однос његових аутора према основним принципима секуларног и грађанског друштва. Другим ријечима, онај ко је писао програм ДПС, своје добре жеље за превазилажењем унутрашњих подјела и напретком државе, оптеретио је и спутао замислима које не погодују овом времену ни и овом простору, и које самим тим, збуњују црногорско грађанство.

Најприје се мора рећи да је потпуно депласирано и политички штетно, да једна политичка партија, која себе декларише као грађанску и социјалистичку, сада на почетку 21. вијека, у свој програм уписује отворене ставове о канонском устројству Цркве. Митрополија Црногорско-приморска има пуно морално право да упозори на ту аномалију, јер је управо она, заједно са другим православним епархијама на тлу Црне Горе,  без икаквих коментара испратила референдумски процес 2006.г., поштујући слободну вољу црногорских грађана и њихово мишљење о државно-правном статусу Црне Горе. Отуда сматрамо да не доприноси стабилности друштва када се политичке вође једне партије тако декларативно изјашњавају о питањима која представљају искључиво унутрашње ствари Цркве. Ако у једном секуларном друштву Црква треба да допринесе потпуној слободи грађана у процесу политичког изјашњавања, тим прије су политичари дужни да поштују и афирмишу слободу вјерујућих људи и свештенства да одлучују о канонском и организационом устројству Цркве.

Овоме треба додати и опрез који Црква има према сваком покушају да се црквена заједница, која је по својој природи васељенска (универзална), своди на оквире који су државни или национални. Таква настојања су била разумљива у 18. и 19. вијеку, у ери националног романтизма и њему подобних политичких револуција. Али сваком разумном човјеку је јасно да то не одговара духу нашег времена, времена које брише границе међу културама и нацијама, а не одговара ни исконском устројству  Цркве, које, по својој суштини, није ограничено ничим земаљским. Зато, Митрополија Црногорско-приморска примјећује очигледну ретроградност таквих идеја и њихову неупотребљивост у погледу изградње стабилног грађанског друштва. Уосталом, овако конципиран програм једне грађанске партије, утолико је несхватљивији, уколико се овдје ради о савременом друштвеном правном поретку пуне одвојености Цркве и државе!

Коначно, брига око превазилажења подјела међу православним становништвом у Црној Гори, морала би, макар у програму владајуће црногорске партије, да буде артикулисана јасним порукама и идејама како зауставити идеолошко продубљивање националне конфронтације у православном народносном корпусу Црне Горе и уз то наметање и Цркви те диобе и конфронтације са далекосежним посљедицама. Како зауставити наметнуту вјештачку подјелу јединственог језика на два језичка табора, како спријечити национално и језичко дијељење ученика по разредима (које најављује министарство просвјете?!) и како заштитити већинску црногорску популацију и њена стечена права, да сопствену жељу за учењем и употребом свога језика не остварују путем тзв. „мањинских“ права. Ове теме би свакако више приличиле програму једне политичке странке од најављених расправа о аутокефалности Цркве и тиме директног противуставног партијског мијешања у унутрашњи живот Цркве.

Међутим, осјећамо као своју дужност да у свакој ствари, Божијом милошћу и сопственом добром вољом, тражимо оно добро, да читамо добре намјере и да пружимо шансу неупућенима да се поправе и неукима да се уразуме. У том духу, ово наше обраћање јавности завршавамо подсјећањем да свако ко искрено жели народно јединство и унутрашњи мир у Црној Гори, има у Православној Митрополији Црногорско-приморској, односно Православној Цркви Српској, искреног сарадника. Подјеле, које  аутори поменутог текста желе превазићи, никада нијесу имале мање додирних тачака са оним што Црква проповједа, него што то имају теме које данас дијеле људе око нас.

ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

Pin It on Pinterest

Share This