Izaberite stranicu

ИЗЈАВА ЗА „ПОБЈЕДУ“
О ОБНОВИ ЦРКВЕ НА СВЕТОМ СТЕФАНУ

Изјаву свештеника Синише Смиљића, пароха Паштровског, да ће се Црква Светог Александра Невског на Светом Стефану обновити ”прије свега по божанским законима” не доживљавам као изјаву којом се пркоси државним законима или којом се потиру државни закони о изградњи објеката. Не може се од сваког свештеника тражити филигранска правна прецизност у изразу када су у питању сложени правни појмови, а посебно се таква прецизност не може тражити из најкраћег извода из изјаве који неки медиј пренесе и то, да не кажем извлачењем, али сигурно могу рећи замагљивањем контекста и цјелине. Разлог за такво поступање медија не налазим ”у поштовању професионалних стандарда медија”, на које се медијски посленици веома често позивају, него у остваривању одређених медијских ефеката у својеврсној борби против Митрополије Црногорско-Приморске. Жао ми је што медији нису пренијели читаву бесједу младог свештеника и из ње би јасно видјели контекст у коме се налази и дио изјаве који су медији пренијели. Да је тако поступљено онда би јавност имала прилику да чује и васкршњу поуку коју је свештеник изговорио.

Примјећујем, а чудим се да и ”аналитичари” нису примијетили да свештеник Смиљић није рекао да ће се Црква на Светом Стефану обновити ”искључиво по Божијим законима”. Да је тако рекао, а није, онда бисмо такву изјаву могли да схватимо као ону која игнорише државне законе. Напротив, знајући да је јеванђелска ријеч да ”Богу треба дати Божије, а царево цару”, свештеник Смиљић је поменуо и да ће се храм обновити и по државним законима. И не само то него је рекао и то се храмови не обнављају из пркоса било коме него из љубави према Богу и светињи.        Сви православни храмови се од како постоје прво граде по Божијим законима, а то значи да олтар храма буде окренут према истоку, да обавезно има свети престо, жртвеник, православни иконостас, звоник и звона, наос или простор у коме стоји вјерни народ, пјевницу за богослужење, богослужбене утвари. Обнова једног храма није само везана за грађевинске радове, како се то често погрешно презентује, него за све ово што сам побројао.

Примјећујем и то да ни свештеник, а ни Паштровићи који траже обнову своје вјековне светиње, ниједном приликом нису рекли да ће одбити дозволу за обнову храма коју им је обећао ресорни министар, а касније и предсједник Владе.

Јавност је остала ускраћена и за информацију да је Одбор за обнову још почетком прошле године пред Основним судом у Котору покренуо судски поступак ради рјешавања тог питања које се, како видимо у ове празничне дане, показало као веома болно за Паштровиће. До дана данашњег није одржано ниједно рочиште, а Паштровићи не могу да сносе одговорност због тога.

Пада ми на ум и чињеница да се годинама, када су у питању храмови који се по свим државним законима налазе у својини Православне Цркве, непрестано лансирају правно неодрживе тезе да су цркве ”у власништва братстава, племена и села”. А када су у питању Паштровићи онда се то брзопотезно заборавља и говори о ”Будванској ривијери” која је без правног основа за вријеме комунизма укњижена као власник цркава, а игуман Манастира Прасквице је у сачуваним храмовима деценијам обављао вјерску службу. Такође, годинама се туче по Митрополији са нетачним наводима како наводно ”не дозвољава свим грађанима приступ у вјерске објекте”. А када се приступ несумњивом вјерском објекту брани Паштровићима онда се и те тезе непринципијелно заборављају.

У овом случају се само од Паштровића и од Цркве тражи да поштују принципе и законе, а изгледа да принципи и закони не важе за друге. Законодавство Црне Горе мора да важи на исти начин за све, а не само за Митрополију и, у овом случају, Паштровиће. Могу да закључим да на дјелу уочавам исту ”логику” као и у питању Цркве на Румији којој се оспорава легалност, а да се при том легалност не оспорава за преко 10 хиљада објеката, па чак и вјерских, који су на исти начин саграђени подно Румије.

Као човјек, правник и свештеник апелујем да се страсти смире и да се ово питање што прије ажурно ријеши и то на начин који прописују државни и Божији закони, који се, слободно могу да кажу, у овом случају не искључују. Црква на Светом Стефану је уцртана у планским документима и земљишним књигама још од Млетачке републике, па се чудим што данас нема и оних који су, када је Румија у питању, махали млетачким картама.

Протојереј мр Велибор Џомић,
координатор Правног савјета
Митрополије Црногорско-Приморске

Pin It on Pinterest

Share This