Izaberite stranicu

ИН4С: Испред Св. Синода наше помјесне Цркве сте изабрани за администратора Рашко-призренске епархије. Можете ли нашим читаоцима приближити живот Цркве у тој епархији, и како се свештенство и вјерни народ, боре са највећим искушењима?

„Косово и Метохија су простор великих светиња али и великих искушења. Та искушења се одражавају и на живот Цркве. Тако је због разрјешења активне службе сада умировљеног Епископа Артемија, за администратора прво био постављен Епископ Атанасије, а од недавно вођење Епархије је повјерено мени. То је распета Епархија као што је и сав Космет и православни народ српски који на њему живи – на распећу. На Косову траје „борба непрестана“ како народа, тако и Цркве. Народ који је остао послије најновијих погрома живи и опстаје вјековним искуством, носећи трпјељиво свој Крст и знајући да је „страдање Крста добродјетељ“.

ИН4С: Шта је, на Видовдан 2010.г. најважнија потреба Цркве на Космету и који је, да тако кажемо, услов опстанка и даљег живота православних светиња на тим просторима?

„Оно што је сад најважније јесте да се одрже и заштите они који су на Косову остали и да се помогне онима који су морали да напусте своја вјековна огњишта. Црква се стара на обнови порушених храмова и за повратак свештеника, нарочито у градове (Призрен, Приштина, Пећ, Ђаковица и др.). Повратак Цркве је најбољи предуслов за враћање народа.

ИН4С: Припрема се свечано устоличење Патријарха Српског г. Иринеја у Пећкој Патријаршији. Да ли је могуће, поред овог важног, церемонијалног чина, у догледно вријеме организовати веће и конкретније присуство Патријарха, Св. Синода и уопште црквеног врха у свом вјековном средишту?

„Чин устоличења Патријарховог има првенствено за циљ живо и непрекинуто свједочење присуства Цркве на Космету, као њеном вјековном средишту. У припреми је и појачање сталног присуства Патријарха у Пећи, постављењем његовог викара у Патријаршији и његовим што чешћим борављењем у свом вјековном сједишту.

ИН4С: Како коментаришете учестале оцјене из црногорског државног врха, о томе да ли Црква у Црној Гори треба да буде аутокефална или не? Неки у њима виде неумјесно мијешање секуларне државе у унутар-црквене ствари, док други сматрају очигледним одрицање Ђукановићевог режима од Дедеићеве групације, све док се о „аутокефалној цркви говори као о нечем што треба да буде, а не као о постојећој ствари…

„Јасно је свима, и Цркви, и државним властима и самом г. Дедеићу, каква је канонска позиција и перспектива организације која се назива „ЦПЦ“. То није Црква, нити икада може бити Црква, па самим тим је беспредметно такву организацију доводити у везу са темама и питањима од прије 1918.г. Све и да нема никаквих дилема око аутокефалности Цркве у Црној Гори, јасно је да Дедеићева групација рашчињених свештеника не може бити довођена у везу са том темом.

Оно што никако није јасно јесте чудна тенденција једне секуларне државе да се, на почетку 21. вијека, у јеку усаглашавања својих норми са нормама грађанског друштва европског Запада, мијеша у питања канонског устројства Цркве, и да чак, из уста најугледнијих представника власти, говори о црквеним темама као о неријешеним државним и политичким питањима.

Поред свега што је до сада речено и урађено, Црква и даље сматра да је коначно овдје потребно да се провјери воља црногорских политичара да ли они стварно желе да своју државу, о којој толико причају и заклињу јој се на вјерност, до краја да изграде као правну институцију, у којој ће се поштовати име и имовина сваког појединца и сваке организације, без обзира на нечије тренутне жеље и емоције.

ИН4С: Предлог нацрта државног закона о повраћају црквене имовине је јавно дискутован. Митрополија је организовала један веома успјешан научни скуп на ту тему. Докле се стигло?

„Мислим да смо благовремено скренули пажњу јавности на потребу да се таквом законском пројекту приступи свеобухватно и што је могуће објективније. На поменутом научном скупу указано је на озбиљне недостатке које има предлог нацрта закона, чак смо, преко својих стручних сарадника и чланова правног савјета, дали низ веома конструктивних предлога, који би, ако се усвоје, помогли да се доношењем закона исправи деценијска неправда, а не да нови закон озакони пређашњу отимачину и не даде никакву могућност оштећенима да потраже задовољење правде.

Наше сугестије су биле јасне. Прибавили смо коментаре представника исламске и римокатоличке вјерске заједнице, који кореспондирају са нашим виђењима, и све ће се то наћи у једном пригодном зборнику. Вјерујемо да ће представници надлежних министарстава поступити као одговорни и цивилизовани људи и направити законски текст на задовољство државе и оних које је та држава својевремено оштетила.

ИН4С: У јавности се износе неки нови планови око статуса иконе Богородице Филеримосе. Назире ли се крај овом цивилизацијском неспоразуму унутар црногорског друштва?

„Дуго времена је Црква указивала на чињеницу да је икони Мајке Божије прије мјесто у храму, са остале двије светиње, него у музеју-без обзира какву умјетничку вриједност ова икона сасобом носи. Наравно да смо и тада знали да постоје рјешења у цивилизованом свијету (у Русији и Грчкој нпр.), по којима икона истовремено борави у музеју и има свој богослужбени живот, а знали смо такође да је рјешење у цетињском Народном музеју далеко од тога, поготово што се ради о једној светињи која је заједно са друге двије била увијек заједно и увијек у Храму. Да не помињемо свима познату чињеницу да су ове светиње од стране свог посљедњег имаоца повјерене, не црногорској држави него, Цркви у Манастиру Острогу.

Међутим, сада када чујемо за пројекте попут оних са пећином и сл., дође нам да замолимо политичаре и оне који одлучују, да ако већ не желе да икону врате Цркви, нека је, привремено, задрже на старом мјесту у музеју.
У музеју она је цијењено дјело људских руку, међу другим умјетнинама-а одузима јој се њено суштинско богослужбено својство. Међутим, у пећини, онако како је објашњено из скупштине престонице Цетиње, ствар ће бити још гора и икона ће се ставити на „тезгу туристичке зараде“, што је незапамћено светогрђе. Да не говоримо о томе што је та пећина била и остала извориште честих поплава Цетиња.

ИН4С: Прије пар мјесеци Митрополија је основала Народну кухињу у   Подгорици, а планира се отварање сличних центара у другим градовима. Такође, најављено је и отварање центра за лијечење и ресоцијализацију обољелих од болести зависности. Да ли је то нека новина у социјалном дјеловању Цркве?

„Није ријеч о новини, него о прилици да Црква послије пола вијека, стане на своје ноге, да живи пуним животом, и да своје људске и материјалне потенцијале користи на најбољи могући начин, дијелећи их несебично са другима. То је одувјек био призив црквене дјелатности у свијету, само што у непосредној прошлости наша Црква није имала могућности да спроведе основе свог богослужбеног живота и да остварују своју цјеловиту мисију.
Молимо се Богу, да нам да снаге, да све што је планирано по овом питању, и остваримо у догледно вријеме.

ИН4С: Ових дана је актуелно питање усвајања црногорског језика и граматике као једине обавезне у црногорским школама за сву дјецу. Неколико дана послије тог усвајања објављено је истраживање ЦЕДЕМ-а, по коме, још увијек, највећи број грађана Црне Горе говори српским језиком. Да ли је у питању насиље над грађанима и њиховим грађанским правима и како му се супротставити?

„Питање језика је постајало искључиво политичко питање само у временима великих духовних, културних и идентитетских криза и поремећаја једног народа и једног друштва. Само друштво и заједница егзистенцијално несигурни у себе, као уосталом и сваки појединац амнезијом поремећен, покушавају да се утврде и залијече на вјештачки и виртуелан начин. Самосвјесним, напримјер, и самоувјереним Американцима или Аустријанцима, или бројним народима шпанског говорног подручја, ни на крај памети не пада да мијењају назив свог језика (енглеског, њемачког, шпанског) и тиме доказују свој идентитет и различитост у односу на друге народе. Само нестабилне друштвене цјелине, у искушењу су да ту своју тренутачну политичко-социјалну нестабилност и транзициону промјенљивост, утемељену на претходећој социо-идеолошкој поремећености, пројектују на своју цјеловиту прошлост и свеукупно историјско и културно биће, прибјегавајући новоговору, као и виртуелној стварности. У том и таквом искушењу се нашло у наше дане црногорско друштво у лицу једног броја својих политичких идеолога, њиховог владајућег слоја, који темеље свој језик на новокомпонованој „чиргилици“. Супротно свеукупном саборном памћењу и језичко-културно идентитету; противно и уз насиље над већински израженом вољом народа Црне Горе, такви су своју језичку идеологију и политику претворили у језикословну уставну категорију и сад је, први пут у историји Црне Горе, намећу свеукупном црногорском школству: Заиста, шта то друго представља до насиље не само над  грађанима и елементарним грађанским правима него и над самим здравим разумом. O tempora, o mores! – О временâ, о обичаја!

Извор: http://www.in4s.net

Pin It on Pinterest

Share This