Izaberite stranicu

[picasa width=“570″ height=“440″ autoplay=“1″ showcaption=“0″]http://picasaweb.google.com/mitropolija/28052010[/picasa]

P1090878.JPGДана 28. 05. 2010. на Богословском факултету (Одсек Пастирско и друштвено богословље) Аристотеловог универзитета у Солуну, јм. Никодим (Богосављевић), сабрат Цетињског манастира, је пред шесточланом комисијом и у присуству заинтересоване публике одбранио докторски рад под насловом „Утицај христологије Св. Григорија Паламе на иконопис (14.-16. в)“, и тиме стекао научно звање доктора богословских наука. Теза је израђена под менторством проф. Деспо Љаљу, на катедри за Догматику, почевши од 2006. год. У њој је истражен одраз и утицај исихастичког богословља, тј. христологије, Св. Григорија Паламе на развој и особености иконописа на тлу Византије, почевши од времена непосредно после канонизације Св. Григорија (1368.) и завршно са иконописом тзв. критске школе, Теофана Критског и његових ученика, који су током средине 16. века осликали цркве, иконостасе и трпезарије неколицине светогорских манастира – Велике Лавре, Ставрониките, Ивирона, Дионисијата и Дохијара. Рад је од стране чланова комисије једногласно оцењен највишом оценом – одличан.

м.П.К.

УВОДНО ИЗЛАГАЊЕ НА ОДБРАНИ ДОКТОРСКОГ РАДА

„УТИЦАЈ ХРИСТОЛОГИЈЕ СВ. ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ НА ИКОНОПИС (14.-16. в.)“

Наш рад се састоји из пет поглавља: Увод, Христологија Св. Григорија Паламе, Иконопис (14.-16. в.) као последица христологије Св. Григорија Паламе, Богословско тумачење споја христологије и иконописа и Закључак.

У Уводу смо најпре указали на политичко-духовно-културнe условe који су претходили појави исихазма у 14. веку, затим на основне токове његовог развоја као и на ток богословских расправа Св. Григорија Паламе против његових противника. Исихазам 14. века, са умно-молитвеном монашком обновом и богословљем Св. Григорија Паламе је пред сами крај средњовековне епохе још једном и коначно дао одговоре на сва питања која су се тицала човековог спасења, одредивши тиме јасно и недвосмислено пут којим Црква треба да крене ка свом коначном есхатолошком циљу, и показао опште важећи метод одбране самосазнања Цркве – повратак богословском и еклисиолошком Предању и у њему тражење одговора на питања која је стварност пред њу постављала.

Приликом формулисања ове теме пошли смо од две претпоставке. Прва је богословски догмат да је Оваплоћење Сина Божијег, Господа Исуса Христа био предуслов за сликање икона, односно, следствено томе, да је христологија oснова иконологије (теологије иконе), тј. иконописа. Друга претпоставка је да се богословље Св. Григорија Паламе, конкретно његова христологија, по законитости духовног система „спојених судова“, својим садржајем и истинитошћу морало непосредно одразити и изразити и на плану иконописа 14.-16. в. У наставку Увода је затим објашњена композиција рада, методологија, мотиви и разлози за избор теме, степен истражености богословља Св. Григорија, као и оправданост, важност и актуелност његовог изучавања.

Прва глава нашег рада, Христологија Св. Григорија Паламе, подељена је на четири дела: Претпоставке, Текстуални оквир, Последице христологије на спасење човека и По лику и по подобију. На основу разматрања четири претпоставки светитељеве христологије: Светитељев лични опит, Откривење Личности Господа Исуса Христа у Старом и Новом Завету, Богословље Отаца и саборске одлуке и Богослужбени текстови, закључили смо да је Св. Григорије Палама богослов Откривења и Предања, и да, као достојан и доследан наследник и тумач свеукупног наслеђа Православне Цркве, у својим делима користи и изнова богословствује и систематизује сво његово богатство.

Христолошку грађу Св. Григорија смо истраживали у Текстуални оквир, пратећи хронолошки његова дела. Иако ни једно од његових полемичко-догматских списа није непосредно посвећено богословљу везано за Личност Господа Исуса Христа, све четири велике теме које је Св. Григорије Палама у њима обрађивао –  Исхођење Св. Духа, Разликовање суштине и енергије у Св. Тројици, Нестворена светлост и Исихастички метод обожења – се у великој мери и на различите начине тичу Личности Богочовека Христа. Свој став о filioque, Св. Григорије је заснивао на разликама између божанских личности и личносних својстава, као и на разликама између личносних и природних својстава.  Природна својства су заједничка Трима Ипостасима Свете Тројице, а личносне су особина сваке ипостаси понаособ и нису преносиве на друге ипостаси. Доследно развијајући своју мисао, Св. Палама говори о двоструком исхођењу Св. Духа: по бићу и по енергији. Прво представља ипостасно својство Оца, а друго је заједничко дело у икономији Свете Тројице, и бива од Оца, кроз Сина у Духу Светоме, и као такво је својство Њихове заједничке суштине.

Приликом писања о разликовању суштине и енергија, као и ипостаси и енергија Св. Тројице, Њеној теологији и икономији, односно, сазнатљивости и причасности, опет се светитељево богословље дотицало Друге Личности Св. Тројице, који има средишно место у стварању и домостроју искупљења и спасења човека, најпре преко Оваплоћења, а потом приликом слања благодатних сила Духом Светим, којимa се човек исцељује, просветљује и обожује.

Расправа око божанских енергија неминомно је водила питању природе светлости Христовог Преображења на гори Тавору и могућности њеног виђења и причасности од стране човека. Калабријски философ је сматрао ову светлост за створену, и самим тим нижом од силогизама и закључака философа, који су због тога били виши од пророка и апостола. Побијајући ово учење светоотачким наслеђем, Св. Григорије доказује човекову причасност нествореној божанској светлости, одређујући при том природу и одлике ове божанске енергије као тројичне славе Христове.

Четврта тема богословља Св. Григорија Паламе, обожење човека, јесте такође христоцентрична. Остајући веран учењу Отаца, Св. Григорије Палама истиче као крајњи циљ хришћанског живота обожење човека, његово ступање у трајну заједницу са Богом, путем испуњавања заповести, бестрашћа, Св. Евхаристије и непрекидне молитве. Путем благодатних, нестворених и нестворених божанских енергија, које се Духом Светим предају у Телу Христовом, човек по неизмерном човекољубљу божјем постаје бог по дару, не и по природи. У томе је смисао Христовог Оваплоћења. Обожење је благодатни дар Св. Духа, који се даје преко и од Сина. Тај дар је светлост која се даје не као самоипостасна, већ се као уипостазирана даје другој ипостаси, и сагледава се не у суштини божјој, већ у ипостаси.

Навођења Отаца у делима Св. Григорија јесу несумњиве потврде о томе да је солунски богослов настављач предањског православног источног богословља, а не новатор, како га осуђују тадашњи и садашњи варлаамити.

У Последицама христологије на спасење човека разматрали смо шта о Цркви и њеним тајнама, Крштењу и Евхаристији, богослови Св. Григорије. Срж његове еклисиологије је његова мисао да Црква представља „заједницу обожења“. Христово Крштење је образац новог духовног рађања новог духовног потомства Новог Адама, којим се новорођени ослобађа од прародитељског проклетства и личног греха и прима у заједницу с Богом. Св. Тајна Крштења јесте тајанствено усиновљење крштаваног од стране Св. Тројице. Ако се Крштењем рађа син Божији онда се Евхаристијом син Божији обожава и постаје бог. Хранећи се Телом и Крвљу Христовим синови се обожују. С обзиром да Св. Палама често говори о неопходности држања заповести Господњих, можемо рећи да је његова еклисиологија аскетско-евхаристијска.

У По лику и по подобију смо видели како Св. Григорије говори о светотројичној и христоликој богоиконичности у човеку. Пуноћа боголике човекове сазданости се открива тек са Христовим Оваплоћењем, јер је он створен по лику Божијем да би могао да собом обухвати архетип.  Богоиконичност човекове природе је тако велика да је могла бити спојена са божанском природом у богочовечанској ипостаси Исуса Христа. За Св. Григорија Паламу, остварење библијског „по подобију“ Божијем у човеку јесте његово обожење. Када човек оствари христолико „по подобију“ у себи, он постаје способан и достојан да у себе прими благодат Царства Божијег.

Треће поглавље нашег рада има наслов Иконопис (14.-16. в.) као последица христологије Св. Григорија Паламе, са двема темама: Историјски оквир и Примери са Балкана. За доњу смо временску границу нашег истраживања узели 14. век, јер смо тиме хтели да кренемо од епохе Св. Григорија Паламе, која обухвата период живописа тзв. Ренесансе палеолога, која је претходила исихазму. Горња, пак, временска граница историјског оквира нашег разматрања јесте крај 16. века, јер након тога у развоју живописа почињу процеси који губе изворну везу са исихастичким утицајима. Ми смо наш преглед иконописа везали само за територију Византије, односно данашње Грчке, пре свега што је у њој било жариште духовних и културних процеса па је сам спој исихазма и иконописа био најјачи и најочитији. У оквир нашег истраживања ушла је, дакле, иконописна грађа тзв. критске школе, са живописцем Теофаном Критском и његовим ученицима. Реч је о великом броју икона и фреске неколицине светогорских манастира: Велике Лавре, Ставрониките, Ивирона, Дионисијата и Дохијара.

У четвртом поглављу Богословско тумачење споја христологије и иконописа истраживали смо утицај христологије Св. Григорија Паламе у иконопису 14.-16. века у три теме: Светлост, Преображење и Обожење човека. У случају прве пошли смо на једној страни од чињенице да је тема нестворене таворске светлости средишња тема христологије Св. Григорија, која се затим ширила на питања разликовања суштине и енергија у Богу, причесног и непричесног у Богу, божанског просветљења као путу сазнања и умне молитве, а на другој да се светлошћу слика икона, гради њена светлосна онтологија, укидају природни закони осветљавања и уводи слобода светлости Царства Небеског, да се светлошћу приказује ослобођеност читаве творевине од трулежи и смрти.

Коришћењем тамније проплазме и наглим преласком од сенке уз ивицу лица ка светлости у његовом средишту Теофан Кристски је на ликовима Христа, Богородице и светитеља постигао ефекат наглашеног сијања њихових лица, чиме се пре свега желело нагласити исијавање нестворених божанских енергија, а у случају светитеља и њихова озареност приликом мистичког сагледавања нестворене светлости. Осим тога, оваквим коришћењем светлости приказано је још неколико христолошких догмата богословља Св. Паламе. На првом месту овим контрастом светле и тамне зоне се желело да се нагласе и раздвоје две природе Ипостаси Исуса Христа. Пошто је божанска природа Сина Божијег Његова прва, нестворена и беспочетна природа, која из себе исијава божанске енергије, од којих је једна и нестворена светлост, она је разумљиво приказана светлом зоном и то у средини лица, јер је она, да тако кажемо, првобитно језгро Ипостаси Христове. Пошто се Христос, како црквени песници кажу, „огрнуо“ људском природом, која је материјална, тварна, беживотна, хладна и тамна, онда је она представљена око божанске, по ивици лица и то тамном сенком. Следеће што се оваквим коришћењем светла и сенке могло приказати јесте учење Св. Григорија о апофатици и катафатици богопознања, као и о односу апофатике  божанске суштине и катафатике божанских енергија. На средини Христовог лица исијава нестворена светлост, као сазнатљива (катафатичка) и причесна енергија Његовог Божанства, која исијава из „божанског примрака“ у коме остаје несазнатљива и недоступна божанска суштина и чији је символ тамна сенка по ивици лица.

Наведени начин коришћења светлости имамо на иконама светитеља, али, разумљиво, са другачијим богословским садржајем и значењем. С обзиром да светитељи имају једну, људску природу, која је обожена божанским благодатним енергијама, онда контраст светло-тама служи иконописцу да изрази разликовање онога што је у тој природи створено од онога што је, по дару, нестворено. На тај начин светлост у средини лица служи да се покаже благодатна сила божанске енергије којом је извршено обожење, охристовљење светитеља, и која је потисла на крајеве оно што је створено, вештаствено, земљано у његовој природи, а што тамна сенка по његовим ивицама треба да покаже као основу или порекло те природе. Сенка на лицу светитеља је имала да истакне сјај и лепоту светлости обожења, али и да буде сведочанство пута које је светитељ – подвижник прешао од могућности небића до уподобљавања Христу, односно, до едемског изгледа Адама.

Сви наведени елементи, које смо на иконама Христа и светитеља препознали као специфично исихастичке, указују свеукупно да се може говорити о особеном сведочењу обожења човека на иконама исихастичког иконописа 14.-16. века. То сведочење је по свом стилу и детаљима исихастичко – тајанствено, трансцендентно, двојно – богочовечанско. Срж христолошког богословља Св. Григорија Паламе, које представља иконописачку и иконолошку основу сликања и богословствовања на нашу тему јесте његова мисао, коју он позамљује од Св. Максима Исповедника да су свети у Цркви своје „по икони“ превели обожењем у „по подобију“, и тако постали „живе Христове иконе“.

Коначно, у Закључку следи издвајање и понављање најважнијих закључака до којих смо дошли приликом наших богословских истраживања, од којих је наша тврдња да постоји, у великој мери и на особен начин, утицај христологије Св. Григорија Паламе на живопис 14.-16. столећа, односно, да постоји оправданост нашег опредељивања за проучавање овако постављење теме.

БИОГРАФИЈА

Јеромонах Никодим (Драган) Богосављевић рођен је 30. 08. 1960. године у К. Митровици, где је завршио гимназију. 1978. године уписује Филозофски факултет у Београду, група за археологију, који завршава 1985. године. Исте године се запошљава у Народном музеју у Београду, као кустос Средњевековне археолошке збирке. Након 1992. године одлази у иностранство, да би потом од 1997. године постао сабрат Цетињског манастира. Монаши се у манастиру Св. Арх. Михаила на Превлаци 2000. године; у чин јерођакона је рукоположен за Малу Госпојину 2003. године у манастиру Пресвете Богородице у Ластви Грбаљској, а за јеромонаха у манастиру Морача, за празник Велике Госпојине 2004. године. Исте године је дипломирао на Богословском факултету у Србињу, са дипломским радом „Педагогија спасења по Св. Григорију Синаиту“, код проф. митр. Амфилохија Радовића. 2005. године је магистрирао на групи за археологију на Филозофском факултету у Београду са радом „Символика представа нa средњевековној пластици код Срба“, код ментора др. Ђорђа Јанковића. Као археолог и богослов учествовао је на више међународних симпосиона у земљи и иностранству. Такође, објављивао је у домаћим и страним часописима и зборницима. Сабрат је Цетињског манастира и од 2003. до 2005.  године је главни уредник часописа Митрополије Црногорско-приморске „Светигора“, где је објављивао велики број чланака и прилога. Тренутно се налази на докторским студијама на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну, на предмету догматика, код ментора проф. Деспо Љаљу, са темом „Утицај христологије Св. Григорија Паламе на живопис 14.-16. век“.

БИБЛИОГРАФИЈА

М. Ристић, Д. Богосављевић, Кула, Михајловац – раносредњевековно насеље, АП 23, Београд 1982, 124-125.

О новим налазима шупљих лунуластих наушница, ЗНМ XII-1, Београд 1986, 229-242.

Богосављевић В., Мркобрад Д., Богосављевић Д., Истраживање средњовековног рударства на западном Копаонику (околина Кижевака), НП 3, Краљево 1988, 9-48.

Прилог проучавању средњовековног рударског алата, НП 4, Краљево 1989, 51-69.

Женска лична имена у турским дефтерима Србије, Црне Горе и Херцеговине (XV-XVI век), ОП XI, Београд 1990, 47-61.

Рад Народног музеја у Београду на археолошким истраживањима споменика средњовековне Србије, ЗНМ XIV-1, Београд 1992, 455-463.

D. Bogosavljević, S. Vuković, Arhaologische, mineralogische und archaometallurgische Forschungen zur mittelalterlichen Blei- und Silbergewinnung in Serbien (Археолошка, минералошка и археометалуршка истраживања средњевековног рударства олова и сребра у Србији), Montanarcheologie in Europa, Sigmaringen 1993, 409-422.

Medieval mining tools from the Belgrade National miseum collections (Средњевековне рударске алатке из збирке Народног музеја у Београду), Ancient mining and metallurgy in Southeast Europe, Bor-Belgrade 1995, 251-264.

Никодим Богосављевић, Крин на средњовековним гробним плочама манастира Превлака, ГСАД 17, Београд 2001, 137-142.

Манастир Златица, Дољани код Подгорице, Подгорица 2001.

Славски колач – жртва обртана, Откривење, стварање, разарање, Христово распеће и жртва, Кривица и покајање, Никшић, Цетиње 2002, 63-66.

Символика круга у антици и хришћанству, Богословље св. 1-2, Година XLVIII (LXII), Београд 2003, 191-213.

О пореклу Његошевог поетског генија, НИ, год. II, бр.2, Србиње 2003, 115-123.

Теологија преградне плоче са представом лава из манастира Превлака, Бока 24, Херцег-Нови 2004, 115-126.

Богословски смисао студеничке пластике, Богословље, Св. 1-2, Година XLIX (LXIII), Београд 2004, 129-148.

Зетска Света гора – духовни смисао и садржај, Никон Јерусалимљанин, Цетиње 2004, 111-121.

Црквено-просветни рад Петра 2. Петровића Његоша, Светигора 154-156, Цетиње 2005, 40-41, 40-42, 37-38.

О дечанској пластици, ГСАД 21, Београд 2005, 173-188.

Православна култура и Запад, Православље 925, 926, 927, Београд 2005.

Косовско-ловћенски завет, Цетиње 2006.

Суштина сукоба између исихаста и хуманиста у доба Светога Григорија Паламе, Светигора, бр. 195, 6-9; бр. 196, 26-28.

СКРАЋЕНИЦЕ

АП – Археолошки преглед

ГСАД – Гласник Српског археолошког друштва

ЗНМ – Зборник Народног музеја

НИ – Нови источник

НП – Наша прошлост

ОП – Ономатолошки прилози

Pin It on Pinterest

Share This