Izaberite stranicu

протопрезвитер ГОЈКО Перовић парох I Цетињске парохије, Груда бб 81250 Цетиње; тел: 067.229.223; gojkoperovic@t-com.me; (рођен 8.9.1972.г. у Котору; Завршио Богословски факултет у Београду 1999.г.. У чин ђакона рукоположен 28.2.1999.г., a y чин презвитера 17.10.2000.г. Ректор је Цетињске богословије од септембра 2002.г.) Старјешина је храма Влашке цркве Рождества Пресвете Богородице на Цетињу Опслужује парохије: цуцке и чевске.ЦЕТИЊЕ, 1. фебруараС обзиром да је реаговање протојереја Гојка Перовића објављено у ВИЈЕСТИМА од 30. јануара уз извјесна скраћивања овдје доносимо интегрални текст реаговања.

Реаговање на чланак „ПАПОВИЋ: И ЈА БИХ ВОЛИО ДА НИЈЕ БИЛО ЗЛОЧИНА“

објављен у Вијестима 28. јануара 2010, на 9. страни

Уџбеник историје за четврти разред гимназије, који су писали господа Растодер и Паповић, представља „уџбенички“ примјер политички мотивисаног штива, иако то његови аутори поричу. Врло очигледан политички мотив писаца овог уџбеника препознајем у ненаучном критеријуму по коме је извршена селекција „историјских чињеница“, односно одабир оне грађе коју баштини наша научна историографија. Да ствар буде гора, овај «идеолошки препознатљив» избор чињеница извршен је под образложењем да су хтјели да нам кажу све.

Најприје треба рећи да је, методолошки гледано, такво образложење неприхватљиво. Када писци поменуте школске књиге тврде да су се руководили презентацијом цијеле истине, или када их Центар за грађанско образовање бодри констатацијом да „вишеструко потврђене чињенице не смију бити искључене из образовног процеса“, ваља подсјетити јавност да нема тог средњошклског уџбеника који може претендовати на навођење свих истина и факата до којих је дошла наука. Такву комоцију не могу себи приуштити ни аутори школског штива из физике или математике, а поготово не-историчари. Начин израде доброг уџбеника тијесно је повезан са принципима одабира, а потом и са начином представљања материјала из обиља сазнања које научне дисциплине у том моменту имају. Онај ко нам каже да, пишући уџбеник није хтио ништа да изостави-тај нас замајава.

Ипак, враћам се мом основном приговору, а то је лош и тенденциозан избор чињеница, историјских факата. Као што сматрам да добар стручњак из области природних наука мора бити веома селективан и обазрив у формулацији, када пише штиво за средњошколце, тим прије историчар мора да пази шта ће и како написати, нарочито када је ријеч о догађајима за чије је посљедице најнепосредније везана актуелна политичка збиља. Другим ријечима, ако овај историчар није обазрив, може му се, са правом, спочитати политичка мотивисаност и најбаналнија идеолошка ангажованост. Управо се то десило са књигом из историје која је намјењена црногорским гимназијалцима.

У великој мјери овај уџбеник заиста барата чињеницама, али на такав начин да многе од њих, иако су тобож научно расвијетљене, остају недоступне нашим средњошколцима. А како није ријеч о хемијским једињењима, него, углавном о овдашњим жртвама и злочинима, човјеку се од таквих пропуста диже коса на глави.

Помињање судски процесуираних злочина у Буковици, који се тичу смрти нечијих родитеља и нечије браће, а прећуткивање и замагљивање злочина из Другог свјетског рата, у вези којих није било никаквог суђења, а који се тичу смрти нечијих дједова или стричева, и гдје је жртава било на хиљаде-управо је највећи гријех према муслиманским жртвама из Буковице. Наше жртве, погибије наших најмилијих у цијелом, крвавом двадесетом вијеку траже истину, пуну и непрећутану. Када научник није спреман да ту истину у цјелости предочи, онда је свакако боље да ћути. А ако г. Паповић каже да чињенице и историјске истине треба рећи, макар оне имале и форму „ружних ствари“- онда је некоректно и непедагошки „ружну истину“ о злочинима над Црногорцима у Словенији 1945.г., „умивати“ техничким изразима као што су: „завршне операције“, „ослобођење земље“ и сл. Зашто злочинце у униформи са сјевера Црне Горе назвати „муслиманска милиција“, а регуларну војску Краљевске Владе у Лондону (званичне чланице антифашистичке коалиције) просто – четници? Која вага је измјерила повод и количину злочина једних и других?

Међутим, мјесто гдје је наш уџбеник у потпуности напустио терен науке и педагошке намјере да гимназијалца мотивише или „наговори“ на научни пут, јесте непојмљиво бављење улогом Цркве и митрополита Амфилохија у политичким догађајима деведесетих, као и још несхватљивији покушај објашњења г. Паповића да су ставови о Цркви и митрополиту, који се помињу у уџбенику „засновани на чињеницама из књиге Весељка Копривице (Амфилохијева сабрана недјела)“. Питам се, на основу чега је могуће књигу овог аутора убројати у научно штиво? Шта г. Паповићу значи податак да је књига објављена у Подгорици или Сан Франциску? Да ли то чини овај пашквил посљедњег уредника „Комуниста“ научно релевантним? Како су изостављене друге публикације наших историчара објављене у Сан Франциску, Чикагу или Кливленду, које би могле бити значајни извори за проучавање историјских догађаја на овим просторима у последњих стотињак година, а узета у обзир ова Копривичина брошура, која са историографијом нема никакве везе?

Коначно, ако се у овој школској литератури нешто хтјело рећи о митрополиту Амфилохију (а мислим да томе овдје није било мјесто), и то јасно, сажето и символички приказати неком фотографијом, онда је историчарима боље било потражити оне слике на којима је Високопреосвећени Митрополит у друштву Васељенског, Московског или Александријског патријарха, Папе Јована Павла II или предсједника Русије Медведева у приликама, за неке од њих, првих, историјских посјета Црној Гори, а покојног Жељка Ражнатовића и његову наоружану гарду, која се у временима хаоса незвана појавила на Бадњи дан на Цетињу, оставити неким другим издањима, далеко од просветне и озбиљне литературе.

Ректор Цетињске Богословије
Протојереј Гојко Перовић

Pin It on Pinterest

Share This