Izaberite stranicu

ХРИСТОС ВАСКРСЕ !!!

АЕМ Црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ - ВАСКРШЊА ПОРУКА 2009.Љ.Г.

АЕМ Црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ - ВАСКРШЊА ПОРУКА 2009.Љ.Г.

Поздрављајући се овим поздравом вјечне истине, наде и љубави, браћо, подсјећамо и себе и Вас и све људе, да је среброљубље Јуде Искариотског оно што је, за тридесет сребреника, издало и продало Христа Бога, а тиме и људско достојанство. Јуда издајник среброљубљем помрачен, отпао је од свјетлости, погрузио се у мрак и продао Непроцјењивог и оно што је непроцјењиво. Отпавши од Бога као вјечне свјетлости и потонувши у таму смрти, он је уствари изгубио себе и своју душу, објесивши се и тиме погазивши своје и уопште „људско звање пред Богом“.
Тако бива са Јудом издајником, тако бива са сваким човјеком, тако бива са човјечанством када му се ум и срце помраче среброљубљем, тј. цјелосном везаношћу за оно што је пролазно. Природа у којој се рађамо и у којој живимо, којом се тјелесно хранимо – смртна је и пролазна; човјек као природно биће такође је смртан и пролазан. Ако се само хранимо и везујемо за оно што је смртно и пролазно, ми уствари обоготворујемо смрт и пролазност. Између смртности и пролазности, коју човјек и сва твар носи у себи и жеђи за животом, животном силом, која прожима све постојеће одвија се судбина човјека и свијета, и свега онога што се догађа у свијету и што човјек дјела и ствара кроз сву своју историју. Но, трагика живота се састоји управо у томе што је та природна животна сила условљена пролазношћу, смрћу. Природа сама по себи није у стању да даде створењима која се у њој рађају и која она изњедрује оно што сама нема – живот вјечни. Отуда свако везивање за њу, тј. искључиво за материјалну стварност, има за коначни збир свих бића и створења – смрт и ништавило.
„Тамо гдје је благо твоје, тамо је и срце твоје“ (Мт. 6, 21), тамо је и бог твој, тј. смисао живота твога. Намјесто да остане са Христом и да се веже за Њега који му дарује живот вјечни, који му се открио као „пут, истина и живот“ (Јн. 14, 6), Јуда се везује за земно благо и богатство. Самим тим он се објесио, лишио истинског живота и прије него се објесио. Вјешање је била природна последица његовог животног опредјељења. Говорећи овдје о Јуди ми уствари говоримо о јудинској философији живота, којом су опчињене бројне идеологије и многе цивилизације у историји рода људског. Штавише, многи од нас људи, и јуче и данас, болујемо од јудинског синдрома жртвовања онога што је вјечно и непролазно у нама, за оно што је трулежно и пролазно.
Има ли лијека човјеку од те и такве трулежности и ништавила? Лијек је управо у Ономе од кога се Јуда одрекао и кога је издао у Христу Богочовјеку и у сили Његовог Васкрсења. Он нам се открио и подарио као Хљеб живота (Јн. 6, 35), као квасац Царства небесног (ср. Лк. 13, 33) којим се заквашују свеукупна творевина и сва створења на челу са човјеком, добијајући нови непролазни квалитет живота: „Јер хљеб је Божији Онај који силази с неба и даје живот свијету“ (Јн. 6, 33). Свеукупна животна сила уграђена у творевину Божију у додиру и сједињењу с Њим препознаје свој извор и свој циљ, свој вјечни смисао и своју пуноћу. Он својим рођењем, смрћу и васкрсењем не долази у свијет као туђин него „својима дође“, без обзира да ли га они примају или не примају (ср. Јн 1, 11): Он „у свијету бјеше, и свијет кроз њега постаде“ (Јн. 1, 10); „својим дође“ да би онима који га приме „дао власт да буду чеда Божја“ (Јн. 1, 12), да би сваки који у њега вјерује „имао живот вјечни“ (Јн. 6, 40). Његовим рођењем, рађање оних који вјерују у њега престаје да буде рађање „од жеље тјелесне и од жеље мужевљеве“, тј. рађање за смрт, и постаје рађање „од Бога“, тј. рађање за живот вјечни (Јн. 1, 13). У томе се и састоји воља Оца небеснога, Творца неба и земље и свега видљивога и невидљивога, да све што је дао Њему, Сину свом Јединородном, „ништа од тога не изгуби, него да то васкрсне у последњи дан“ (Јн. 6, 39).
На Њему сишавшем у Велики Петак, у гроб, смрт је поломила своје зубе, јер је загризла вјечни а не пролазни живот. Зато ми Хришћани вјековима пјевамо радосну пјесму: „Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова“. У Христу Господу, који је по богомудром пјеснику „био у гробу тјелесно, у аду душом као Бог, у рају с (покајаним) разбојником и на Божанском Престолу са Оцем и Духом Светим“, земља и небо и васиони свијет, намјесто радионице смрти постају и преображавају се у радионицу вјечнога живота! Без њега свеукупна творевина, све што рађа – рађа за смрт и ништавило, сва природа „данас жеже што јуче њивљаше“ (Његош). А људи, човјечанство, по свеистинитој ријечи другог пјесника „због залогаја хљеба, остају гладни (вјечног) Духа и Хљеба Живота, који је Тијело Његово, које се даје „за живот свијета“ (Јн. 6, 53)“.
У свјетлости ове Божје истине о свијету и човјеку, о њиховом смислу и циљу, шта представља савремена глобална криза која у наше дане из темеља потреса људски живот и људско друштво? Она није ништа друго до природна закономјерна посљедица јудинског синдрома незајажљиве похлепе човјекове за „сабирањем себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду“ (Мт. 6, 19). Када човјек изгуби духовни вид; када „похота тјелесна, похота очију и надменост живљења“ (1Јн. 2, 16) постану за човјека и људско друштво – једино божанство и једини овосвјетски циљ живота; када човјек заборави и престане да осваја унутарње бескрајне просторе живота, и ограничи се на саможиво и себељубиво освајање спољашњих простора, – онда је неминовна криза свеукупног људског живљења. Глад за стварима, за новцем, за тјелесним уживањима, свођење смисла живота само на засићење такве глади, представља само наличје дубље глади и жеђи човјекове. Уколико је заборав Хљеба који силази с неба (ср. Јн. 6, 50) дубљи, утолико је похлепа човјекова за богаћењем новцем и уживањима већа и незајажљивија; утолико је отимање творевине и њених добара од Бога и од ближњих – безочније и саможивије. Природа неминовно узвраћа на то насиље над собом и злоупотребно скрнављење њеног богоданог поретка – бунтом и затрованошћу; људско друштво постаје све неуравнотеженије, себичним богаћењем мањине на рачун милиона све бједнијих и сиромашнијих. То значи да савремена глобална и глобалистичка материјална криза, има, као и увијек, свој дубљи коријен у духовној и моралној кризи човјека и људског друштва. Кретање између доскорашње антибожне тоталитарне уравниловке и садашњег дивљег (у некадашњим комунистичким земљама) и било којег другог, ништа мање обезбоженог капитализма, представља човјеково лутање између Сциле и Харидбе, по њивама глади. И једно и друго „сабирање себи блага на земљи“ (Мт. 6, 19), не само што је богоубилачко, него је истовремено и нечовјечно и човјекоубилачко. Зашто? Зато што својом самоубилачком похлепом и саможивошћу, несабирањем себи блага на небу (ср. Мт. 6, 20), – издаје Бога и Божју доброту, злоупотребљава природу, скрнавећи њен богодани поредак и љепоту, гази по људском достојанству, по праведности и човјечности, израбљујући човјека и лишавајући га не само хљеба свагдашњег, него и Хљеба насушног, који силази с неба.
Јуда Искариотски, који је намјеравао да изда Христа и издао Га, заснивао је своју философију живота, као и сви стари и нови усрећитељи човјечанства, обољели од јудинског синдрома, – на крађи свијета од Бога, на одрицању од Њега, и на тобожњој бризи о људским правима и о сиромашнима. Жалећи што се није продало скупоцјено миро којим је Марија, сестра Лазарева, помазала ноге Исусове, и што се оно није дало сиромасима, Јуда и њему слични обољели његовим синдромом „ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов“ (Јн. 12, 6).
Све што човјек јесте и што има, сав свијет и сва добра свијета – даровано је човјеку за употребу, сагласно Божјој мудрости и доброти и за храну његову. Зна и Отац наш небески да нам треба све ово, зато нас је тим добрима и обдарио (ср. Мт. 6, 32). Но све то, све што јесмо, што нам је дато „за насладу и храну нашу“; све оно ради чега јесмо и зашто нам је дато, добија истински смисао једино кад се употребљава праведно и сагласно Божјем поретку и назначењу. Свака јудинска злоупотреба Бога и Божјих добара, стара и нова и најновија, води неминовно отуђењу од Бога и Божје правде, а тиме – самоуништењу и смрти човјека и свијета. Отуда, само у свјетлости следећих свеистинитих Христових ријечи, свијет и сва добра земаљска, човјек, сав њихов живот и дјелање, задобијају непролазни и бесмртни смисао: „Иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати“ (Мт. 6, 33). Тај дубљи и савршени Смисао свега постојећег, свеукупног људског рода и човјековог дјелања и живљења на земљи, открива нам се и дарује у тајни Христовог Распећа за живот свијета и Његовог Васкрсења из мртвих.
Зато обасјани вјечном свјетлошћу Христа Бога нашега, ми прослављамо Његово Васкрсење и у њему наду на васкрсење мртвих и живот вјечни, поздрављајући се сверадосним поздравом:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Ваш с љубављу у васкрслом Христу,

АЕМ Црногорско-приморски
+Амфилохије

Pin It on Pinterest

Share This