Отац Бошко Фемић на Слави код Илије Никића, оца Зорице Дабановић
Драги мој Вјероучитељу,
Ево, прође 25 година од када учисмо код Вас прва слова црквенословенског писма, од када нас научисте Бога пијенијем хвалити и прослављати.
Не рађаше се срце људско као Ваше, да може тако љубити као што Ви љубисте нас.
Пишем Вам и по мало плачем…
Сјећате ли се првог дана када дођосмо у парохијски дом: Ви као лав који своје лавиће за живот спрема, па се испред цијелог свијета испријечио добротом својом, љепотом својом и храброшћу несвакидашњом, да нам укаже на пут уски који води у Царство вјечно.
Сјећате ли се прве Литургије на којој смо Вам за пјевницом одговарали, а Ви поносни на нас као да Вам је сам Бог послао херувиме!
Пишем Вам и по мало јецам…
Баром је одјекнуо крик: умро протојереј-ставрофор Богић Фемић!
Ма, ко умро?! Не, није то наш отац Бошко! Не може учитељ наш умријети, не може нас оставити док смо још неспремни за живот у овом окрутном свијету. Не може умријети онај који цијелим својим животом предан бијаше Господу своме. Не смије се смрт примаћи Горостасу васојевићком!
Пишем Вам и јецам…
Ој, дивни свештениче Цркве српске…
Ој, дивни примјеру вјере православне…
Ој, дични сине живе мајке своје Даринке…
Сјећате ли се кад Вас на Рибњаку нападоше стршљенови, док крчисте шуму око цркве, и убода њихових тринаест не могоше Вам ништа? Сјећате ли се Пречисте крајинске, Мркојевића и Румије?
Ој, претходнице и постопицо барских свештеника…
Ој, неустрашиви тражитељу мјеста за храм Божији у Бару…
Виђесте ли дивни храм што на Тополици узраста на камену вјере Ваше, трпљења Вашег и мука Ваших зарад славе Божије?!
Ено оног бијелог крста на истом мјесту, крај храма, под којим узносисте молитве Богу и Богородици, крај којег Свети Сава лијечише душевне боли Ваше, под којим Вас заштитник небески Свети апостол Тома тјешаше…, под којим у сну своме виђесте прелијепи храм.
Ој, отвори дивне очи своје и погледај нас…
Зар мислиш да нас овакве оставити можеш! Зар више никада нећу чути ријечи Ваше: „Зоро моја“? Тако звонке и тако топле…
Крстили сте ме, Оче, научили ме прву пјесму Богу пјевати. Зар нам одлазите?
…
Очи отац не отвори, а у срцима нашим проговори:
„Молите се за ме Богу,
јер молити ја не могу.
Свршена је моја књига,
сад на вама лежи брига
да ми књигу поправите,
Милост Божју измолите!“
Зорица Дабановић
Писмо Оца Бошка Зорици Дабановић
Фотографија коју је Отац Бошко из Сокобање послао Зорици Дабановић
