Је ли неко видио да је јуче на свечаности на Светом Стефану Новаку Ђоковићу и Јелени Ристић неко ставио вијенце на главе?
Није. Није, јер нико им вијенце на главе није ни ставио.
Па како су онда вјенчани?
Наравно да нијесу вјенчани.
Новак и Јелена јуче су, само, потписали уговор у заједничком живљењу, уговор који дефинише њихова права и обавезе у заједници еуфемистички названој браком.
Дакле, „уговор о заједничком живљењу“ новинари и други називају „браком“. Тако су навикли. Они који мало више воде рачуна о својим ријечима тај уговор називају „грађанским браком“. То донекле има смисла, јер се прави разлика између уговора о заједничком живљењу и брака.
Уговор као сваки уговор је људска творевина, итекако подложна промјенама, као и сами људи. Смисао уговора о заједничком живљењу има домете других уговора и прописа – да уреди живот појединца у заједници.
А брак, то је – света тајна. Брак је заједница мушкарца и жене која се успоставља не само у материјалном свијету, него у духовним сферама живота овог и оног свијета. Ту заједницу не раскида умирање мужа или жене; она је вјечна.
Света тајна брака се успоставља чином вјенчања. У чину вјенчања младенцима свештеник ставља вјенце на главе.
Неки вјенчање, плеонастички, називају „црквеним вјенчањем“. Као да постоји неко друго вјенчање.
Новак и Јелена ће, ако Бог да, бити вјенчани када прође пост, како то црквена правила уређују. И тако ће ући у Богом озакоњену везу мушкарца и жене, у истински, светотајински брак, не потписујући притом никакав уговор.
Ј. Пламенац
Фото: press.rs
