У свечаној сали градске библиотеке „Радосав Љумовић“ у Подгорици одржана је промоција зборника радова „Капела на Ловћену“, уз учешће протојереја-ставрофора Гојка Перовића, протојереја Александра Лекића, правника Матије Стојановића и визуелног умјетника Мата Уљаревића. Модератор је био Стефан Синановић.
Говорећи о значају овог издања, протојереј Александар Лекић истакао је да питање Ловћенске капеле за Цркву није тема коју треба препустити забораву, нити је ријеч о расправи која припада искључиво прошлости. Црква је, како је нагласио, чувар памћења и зато настоји да сачува и поново отвори теме које су важне за духовни идентитет и историјско памћење народа.
Он је подсјетио на досадашња издања и догађаје посвећене Ловћенској капели, међу којима су објављивање публикације поводом стогодишњице њене обнове 1925. године, округли сто и зборник приређени поводом педесет година од њеног рушења, као и књига професора Веселина Матовића „Драги мој мучениче“, заснована на документима које је прикупио блаженопочивши Митрополит Данило Дајковић.
Отац Александар Лекић је указао на то да су у зборнику заступљени и нови аутори, чији радови овом питању приступају из различитих перспектива. Посебно је издвојио текстове митрополита Јоаникија о храму у Његошевој поезији и епископа Кирила о теологији у Његошевом пјесничком дјелу.
Говорећи о Његошу, отац Александар је нагласио да се његова личност не може свести само на пјесника и философа, занемарујући чињеницу да је био и владика и теолог. У том контексту, питање Ловћенске капеле није само питање једног архитектонског објекта, већ и питање начина на који се разумијева духовно насљеђе Петра II Петровића Његоша. Истакао је да зборник представља позив на превазилажење искључивости, на дијалог и спремност да се чују различита мишљења, нагласивши да је крајњи циљ не само писање и објављивање књига већ и обнова капеле на Ловћену.
Визуелни умјетник Мато Уљаревић представио је свој допринос зборнику, нагласивши да је ријеч о публицистичком, а не научном есеју, у којем се бавио питањем рушења капеле и споменичког комплекса на ловћенском врху. Као једну од могућности за превазилажење подјела и отварање простора за помирење, истакао је идеју органске архитектуре, односно архитектуре која би могла да допринесе успостављању склада на мјесту које има изузетан значај за духовни и културни идентитет Црне Горе.
Уљаревић је посебно говорио о појму „дисонантног насљеђа“, којим се означава културна баштина око које постоје супротстављена тумачења и вриједности. Навео је да такво насљеђе не треба ни одбацити ни некритички чувати, већ га је неопходно сагледати у историјском контексту, уз разумијевање различитих значења која му придају заједнице и појединци.
Као примјер могућности промјене значења једног споменика кроз вријеме, Уљаревић је навео Ћеле-кулу, која је од свједочанства страдања постала важно мјесто памћења. Говорећи о Ловћену, указао је да маузолеј није само архитектонски споменик већ и простор са снажним симболичким и интерпретативним значењем. Посебно је скренуо пажњу на идеолошке околности у којима је настао, као и на питање односа према хришћанском карактеру Његошеве личности и његовој жељи да почива у цркви коју је сам подигао.
Правник Матија Стојановић посветио је своје излагање историјским и правним околностима одбране капеле, издвајајући двије личности које су у том процесу имале посебно мјесто: митрополита Данила Дајковића, као духовног насљедника Његошеве епископске катедре, и књаза Михаила Петровића, као представника династичког насљеђа. Како је истакао, обојица су, свако у оквиру своје улоге, настојали да сачувају капелу.
Стојановић је подсјетио да је капелу подигао Његош 1845. године и да је у њој желио да буде сахрањен. Након оштећења у Првом свјетском рату, покренуто је питање њене обнове, а одлука о обнови донијета је 1920. године на првој сједници Скупштине уједињене Српске православне цркве, на предлог митрополита Гаврила Дожића. У обнови је, према његовим ријечима, учествовао и краљ Александар Карађорђевић, који је радове на капели финансирао личним средствима, док су из државног буџета финансирани пратећи радови и путна инфраструктура.
Посебно се осврнуо на настојања да се капела сачува у изворном облику, као и на раније предлоге Ивана Мештровића који су се односили на другачије архитектонско рјешење. У другом дијелу излагања говорио је о догађајима који су претходили подизању маузолеја, наглашавајући разлику између црквеног схватања капеле као храма и приступа тадашњих власти, које су Његошево почивалиште настојале да представе као споменик без црквених и религијских обиљежја.
Стојановић је посебну пажњу посветио правној борби митрополита Данила Дајковића против одлуке о подизању маузолеја и уклањању капеле. Објаснио је да је митрополит оспоравао надлежност цетињске општине да одлучује о судбини црквеног објекта, указујући на његов статус храма, црквено власништво и чињеницу да је капела била заштићени споменик културе. Говорио је и о тадашњим законским прописима који су предвиђали посебну заштиту вјерских објеката, као и о аргументима којима су власти покушавале да оспоре црквени карактер капеле. Ово правно-историјско истраживање Стојановић је назвао „Анатомија бесправља“, указујући на противрјечности између поступака власти и правног оквира који је тада важио.
Протојереј-ставрофор Гојко Перовић осврнуо се на духовну димензију питања Ловћенске капеле, повезујући њено подизање са Његошевим завјетом и свједочанством његове вјере. Као важне одреднице овог питања издвојио је три ријечи: закон, завјет и заборав. Подсјетио је да је капела била заштићена законом о заштити споменика културе, док Његошево опредјељење да подигне цркву и у њој буде сахрањен представља завјет који се не може занемарити.
Отац Гојко је навео и свједочанство аустријског службеника из времена Његошевог живота, који је у извјештају за Беч забиљежио да му се чини да владика подизањем капеле жели да остави материјални доказ својих религијских увјерења, како би околни народи видјели у шта вјерује. У томе је препознао суштински смисао Његошевог подухвата – да своју вјеру посвједочи храмом.
Посебно је нагласио значај младих аутора који су учествовали у припреми зборника, описујући њихов рад као спој поезије, умјетничког есеја, правничке анализе и издавачког подухвата. Како је рекао, млади су се окупили око једне важне теме и показали да и из „хрпе камења“ може настати ново свједочанство живота.
„Ја више уопште никакве сумње немам да ће се капела обновити кад чујем ове младе људе“, поручио је отац Гојко, истичући да је управо њихово интересовање и спремност да се баве овим питање охрабрење за будућност.
