У крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, у петак, 6. новембра 2026. године, одржано је предавање на тему „Страх – живот без смисла“, које је одржао протојереј-ставрофор др Милош Весин, професор на Богословском факултету Светог Саве у Либертвилу, у Сједињеним Америчким Државама, и парох чикашки.
Говорећи о страху као једном од најдубљих изазова савременог човјека, отац Милош је кроз светоотачко учење, библијске примјере, психологију и свједочанства из свештеничког искуства указао на нераскидиву повезаност вјере, љубави, радости и смисла живота. Посебну пажњу посветио је брачним и породичним односима, значају међусобног разумијевања, стрпљења и праштања, као и одговорности родитеља у духовном и душевном обликовању дјеце.
Захваливши присутнима на доласку и пажњи коју му, како је казао, изнова указују приликом његових сусрета са вјерним народом у Подгорици, отац Милош је предавање започео подсјећањем на дубоку мисао Светог владике Николаја Велимировића, који је радост одредио као основни тон у мелодији Новога завјета.
Указујући да страх често заузима мјесто радости у човјековом срцу, отац Милош је поручио:
„Шта би било са овим свијетом да није било васкршње радости, те радости која даје смисао и нашем постојању, али и основним врлинама — вјери, нади и љубави? А када недостаје радост, то празно мјесто нешто мора да испуни. То је врло често, а данас све чешће, нажалост, страх. Људи страх осјећају, али га не признају, а непрепознати страх неминовно мора да уроди неком врстом очајања. Ми се вечерас суочавамо са неколико важних појмова: са појмом смисла, са појмом страха и, наравно, са појмовима љубави и радости. Јер истинске љубави не бива без радости, као што и радост увијек бива ношена једино и само на крилима љубави. Све остало може да буде задовољство, може да буде нешто кратког даха, што дође, али и оде. А радост је стање душе.“
Говорећи о трагању за смислом, отац Милош је подсјетио да човјек није створен за усамљеност, затвореност и непрестану борбу са сопственим страховима, већ за заједницу љубави са Богом и другим људима. Сваки човјек, без обзира на своје способности, образовање или друштвени положај, носи у себи дар доброте који је позван да умножава.
Као прво и најважније мјесто на којем се та доброта испољава, прота Милош је посебно издвојио породицу, нагласивши да се управо у односу према најближима најјасније показује колико је човјек истински усвојио и колико живи јеванђелском заповијести љубави.
Говорећи о нарушеним породичним односима и ранама које људи често наносе онима које највише воле, отац Милош је истакао:
„Умјесто да пројављујемо љубав, стрпљење, разумијевање и саосјећање, ми породични оквир као да претварамо у један борбени ринг, па се муж бори против жене, жена против мужа, они против дјеце, браћа и сестре међусобно и против родитеља. Зашто се ми много љепше, пажљивије, обазривије и са већим стрпљењем опходимо према потпуно страним људима него према онима који су нам најближи и најрођенији, који су ту зато што су повјерени нашој љубави? И, наравно, ми увијек имамо спреман одговор: зато што су ови моји, они ће ме разумјети, они ће опростити. Да, они ће разумјети и они ће опростити. Они разумију и опраштају, али приликом тог праштања и разумијевања у њима остаје једна рана. Шта смо онда ми — колекционари рана које су нам нанијели наши најближи? То је потпуно парадоксална ситуација.“
Надовезујући се на ове ријечи, он је скренуо пажњу на један од честих парадокса савременог породичног живота: човјек је нерјетко спреман да пред непознатима или претпостављеним покаже стрпљење, пристојност и обзирност, док управо у сопственом дому допушта себи грубост, нестрпљење и ријечи које повређују.
Према његовим ријечима, блискост и слобода која из ње произилази не смије бити оправдање за недостатак пажње, нити се љубав најближих може узимати здраво за готово. Напротив, управо чињеница да су нам муж, жена, родитељи и дјеца најближи треба да буде разлог више да према њима показујемо највећу њежност, одговорност и пожртвованост.
„То је класична слика нашег поднебља, шире посматрано. Момак ће учинити све од себе, и дјевојка све од себе, поготово момак док не освоји, како ми то кажемо, неку дјевојку. Биће пажљив и њежан, бираће ријечи и тако даље. Она пристане да се уда за њега и чим уђе у брак, он помисли: шта имам сада више да се трудим? Поред тога што пушта стомак, он пушта и нервозу из себе, бијес, нестрпљење и тако даље. То је моја кућа, ја ту могу како хоћу. А управо зато што је то твоја кућа — а није твоја, него је то Божје станиште које ти је Бог дао да види какав ћеш бити — треба да се трудиш. Кућа, породица и наше понашање, то је лакмус-папир за Бога да види заиста какви смо. Не на улици, не на радном мјесту, тамо гдје морамо да пазимо, не на мјестима гдје стварамо неку непостојећу слику о себи.“
Отац Милош је посебно нагласио да је хришћански брак заједница у којој се љубав свакодневно потврђује конкретним дјелима.
У том контексту, отац Милош је упозорио на значај примјера који родитељи свакодневно пружају својој дјеци:
„Зашто данас све већи број младих људи, тинејџера, па чак и оних који још нису тинејџери, осјећа све веће присуство анксиозности? Када разговарам са родитељима, многи од њих у први план, као проблем свога дјетета, стављају анксиозност. И онда се чудимо откуд то. Они кажу: па ми смо баш једна фина, складна породица. Можда сте фини, али складни баш и нисте. Прву слику коју ви својој дјеци дајете о свијету изван куће јесте слика која влада у кући. То како се отац понаша према мајци и мајка према оцу, то је прозор у свијет за ваше дијете. Оно сматра да је то нормално: да је нормално и псовати, и викати, и лупати руком о сто. Не дај Боже још неког већег излива агресије.“
Овим запажањем он је нагласио да дијете у породичном дому стиче прва искуства о љубави, повјерењу, блискости, поштовању и начину рјешавања несугласица.
У наставку предавања отац Милош је говорио о различитим облицима страха, подсјећајући на учење Светог Јована Дамаскина, који је још прије тринаест вјекова разликовао шест врста страха, укључујући страх од будућих догађаја, стида, јавне срамоте, замишљених опасности, неочекиваних исхода и неуспјеха.
Посебно је подсјетио на учење Светог Порфирија Кавсокаливита, који је наглашавао да сваки савјет, опомена и молитва морају бити прожети љубављу, јер без љубави чак и ријеч која је изговорена са намјером да помогне може повриједити другога.
Објашњавајући како се стрпљење изграђује у свакодневном животу, отац Милош је поручио:
„За радост је потребно вријеме, за радост је потребно стрпљење. Нама је данас све мање радости зато што немамо стрпљења, а немамо стрпљења зато што не умијемо или нећемо да трпимо. Жалите се на нестрпљење, а знајте да је коријен нестрпљења према другима увијек у нестрпљењу према самоме себи. И људи се моле: Боже, дај ми снаге, дај ми стрпљења. И Бог то чини. Али знате како? Не долази Бог у ноћи, па вам, на лијево или десно ухо, зависно од тога на којој страни спавате, сипа два центилитра стрпљења, него одмах идућег дана, код куће, испред купатила, ви журите на посао, ваше дијете жури у школу или ваша жена, и ту вам Бог пружа могућност да се покажете као стрпљиви или нестрпљиви. Ако ти није дао стрпљење, дао ти је шансу, ситуацију у којој ћеш се показати или стрпљив или нестрпљив.“
Посебно је нагласио да љубав представља најснажнији одговор на страх, подсјетивши на учење Светог владике Николаја о томе да је страх пред љубављу немоћан.
Говорећи о њиховој незамјењивој улози у очувању породице, вјере и духовног идентитета народа, отац Милош је истакао:
„Да није било стрпљења наших бака, да није било те бескрајне и безрезервне љубави, тог умијећа да трпе, ми вечерас овдје не бисмо били. Нити би овај храм овдје постојао. Овај храм је изникао управо на вјери таквих бака које су кришом, у оно вријеме комунизма, када се многи наш човјек, на свим просторима бивше Југославије, од страха повукао, чувале вјеру. Наше баке нису имале страх и њима је било јако важно да дјеца њихове дјеце буду крштена. Да ли ће то бити ноћу, да свештеник дође у кућу, или да оне ноћу дођу у храм, када нико не гледа и када нико не види, свеједно — дјеца су морала бити крштена. И те баке су одржале тај, не пламен, него заиста жар вјере, који је непрестано горио и блистао.“
Вративши се мисли Светог владике Николаја Велимировића, којом је током вечери више пута указивао на нераскидиву повезаност љубави и слободе, отац Милош је закључио да се и сам страх плаши једино љубави, позвавши присутне да у свим животним околностима, колико год оне биле тешке и неизвјесне, увијек бирају страну љубави, а не страха.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
