Међу блиставим фрескама у топлини мајке српских цркава стигле су већином избеглице и њихови потомци. Нашли су се у срцу своје духовности, прошавши улицама Била Клинтона, Адема Јашарија, Веслија Кларка и Мајке Терезе.
„Заплачи се уместо мене”, пише у поруци својој сестри Наташи Игор Ивановић. Она је чита у цркви, у Пећкој патријаршији. Слава је, Покров Пресвете Богородице, сви њени, су преко те поруке, прославили празник. Изгледа као да се сабрао живот, у те четири речи, а сузе су обнова наде и победа, која у овом случају значи путовати до светиње и завичаја.
Јесен је у Метохији, а тако је тешко не писати о лепоти. Међу блиставим фрескама и у топлини Пећке патријаршије, мајке српских цркава, стигле су, већином, избеглице и њихови потомци. Нашли су се у срцу своје духовности тако што су прошли улицама Била Клинтона, Адема Јашарија, Веслија Кларка и Мајке Терезе. То је најкраћи пут којим је јутрос дошла и Снежана Лазовић. Пећки Лазовићи су живели на улазу у Пећ, њена породица мало даље, у Трескиној згради. Преживљавала је драму због супруга, избеглице из околине Книна. Мислила је да је очврсла, али драма пећког избеглиштва никада није изашла из ње: „Живот пре рата је моје најсрећније доба”, закључује своју причу.
Дан црквене славе великих метохијских светиња већином се сав сведе на неку врсту обнове бившег живота. Тако је, и јуче, литургија у Пећкој патријаршији препуњена реченицама људи који годину дана спремају свој сусрет са градом и светињом. Изгледа као да се, на један дан под Покровом Пресвете Богородице, у Пећи родио и обновио изгубљени град. Све време је у цркви шапат и покрет. Свуда би тај жамор на литургији сметао, а овде је нека врста молитве и жеље за дуго чеканим сусретом, за једном реченицом исповести у коју је стао измештени живот. Слађа Илић има осмех за све, тиха као да је изашла из неке фреске, има осмех за свакога. Свештеници су навикли на ту буку, шетање и загрљаје, па више нико и не позива на пажњу. Једна унука са баком прави селфи.
„Ми не треба да тражимо често, по сваку цену, нешто што је необјашњиво, него на првом месту да се трудимо да заволимо Бога, а онда ће доћи истина. Истине нема без љубави и љубави нема без истине. Трудимо се, и волимо се, и то нам је главни задатак!”, говори у беседи викарни епископ јенопољски Никон, изасланик патријарха српског Профирија. Управо је од патријарха на дар стигао Часни крст из Јерусалима, као дар светињи „чији престо јесте историјско, актуелно и вечно седиште Српске Православне цркве”. У тај освећени крст из Јерусалима, на различите начине, уградили су се Срби из Београда, Бјељине и Витомирице код Пећи, и њихова имена се читају испред царских двери. Породица Лазаревић је патријаршији поклонила икону Мајке Божије, коју су израдили људи са посебним потребама. Многи људи имају потребу да учине нешто и надоместе самоћу најпотпуније српске светиње, да оживе слику града који је нестао. Стварност изгубљених слика изгледа као нешто што не умире.
„Тамо где је био парк, сад су зграде за гастрабајтере”, каже Бојан Рајовић. Говори тихо, готово с љубављу, а сви знамо да је то био парк његове породице. А био је и врт и породица у чије се господство није могло посумњати.
У Цркви Светих Апостола, међу ћивотима српских светитеља, међу стубовима најлепше српске припрате средњег века одједном наступа тишина. Сече се славски колач, а кад крене резање колача, онда све утихне и тражи се раме да се на њега положи рука. На тај начин, кроз другог и другачијег, ти путујеш до светиње. Изгледа да је то раме, посебно у овој атмосфери, потрага за поверењем и заједницом; то раме је ослонац, пронађен у изгубљеном граду и међу лицима која сва изгледају познато; то раме је и игуманија Харитина, за чију се руку отимају да их благослови и нахрани слободом и жељом од града и светиње.
Извор: Политика
Фото: Живојин Ракочевић
